EVROPA U BEOGRADU

Mogu da nas vole ili ne vole, ali Beograd je ponovo deo fudbalske Evrope. A možda je tačnije,  Evropa će opet gostovati u Beogradu, Srbiji.  Nisam od onih koji se hrane teorijama zavere, ali ne možemo pobeći od činjenice da evropska “kuća fudbala” nije blagonaklona prema našim klubovima. Jer,  kada Zvezdu i Partizan kažnjavaju sa 25-30.000 evra, a Pari sen Žermen, bruka, za isti ili sličan greh sa neverovatnih 2.000 evra(!!!),  šta da se kaže. Ostavimo, medjutim,  prošlost I vratimo se,  za sve Srbe,  svetloj budućnosti. Zvezda i Partizan, zajedno, na evropskoj sceni, lepota…

Beli grad će ponovo biti ne samo na fudbalskoj već i turističkoj mapi Starog kontinenta. U prelepi grad na obalama Save i Dunava doći će navijači iz Nemačke, Engleske, Grčke, Holandije, Kazahstana,  potrošiće “brdo” para i, nadam se, lepo se provesti a tužni ga napustiti.  Slika iz Beograda, uveren sam, potvrdiće da je glavni grad Srbije jedan od najpoželjnijih u Evropi, ne samo po provodu, splavovima, ćevapčićima i pljeskavicama, već i po kulturi i istoriji koju nam niko ne može oduzeti.

E pa, da se vratim na fudbal. O igri Crvene zvezde se pričalo i pisalo ovih dana na veliko, pa sada možemo da se osvrnemo na žreb iz Monaka. Lično,  voleo sam da smo, kada su ostale dve poslednje grupe, ušli u onu sa natpisom “A”.  Da opet odmerimo snage sa PSŽ, pa da ukrstimo koplja sa Real Madridom i Brižom. Ali, nisam nezadovoljan ni “B” varijantom.

Bavarci ponovo stižu na “mesto zločina”, sa željom da ova generacija osveti onu iz 1991, mada je to u principu nesuvislo poredjenje. Jer,  tada se radilo o polufinalu Kupa evropskih šampiona,  a sada je tek prvi korak ka najprestižnijoj fudbalskoj klupskoj tituli. Ipak,  teško da može da se neke stvari zaborave, a kada se prepliću prošlost i sadašnjost, vidi se i  budućnost.

Bajern je svakako super rival, strašna družina sada pojačana Kutinjom , i jak i atraktivan. Zar treba pričati o Levandovskom, Mileru, Alkantari, Alabi… Zvezda je znala da igra  protiv Bavaraca, i da ih pobedjuje, eto prilike da proba da nešto više učiniiI protiv papirnatog favorite.  Možda ne baš u Minhenu, na startu, ali u Beogradu, ko zna, što da ne…

Prošle godine je Zvezda bila u najjačoj grupi i teško je  bilo i poverovati da može da bude i treća  i ostane  makar u drugoj evropskoj kategoriji,  pored Liverpula, PSŽ i Napolija.  Ipak, pobeda nad kasnijim prvakom Evrope Liverpulom  na”Marakani” (2:0) stavila je crveno-bele na značajno mesto na evropskoj mapi.

Nema više Liverpula, ali, tu je prošlogodišnji finalista Lige šampiona  - Totenhem.  Gledaćemo Kejna, Eriksena, Sona, Lukasa Mouru, Dele Alija… Kakav tim, strasan tim, sa Argentincem Poketinom, zasigurno jednim od najboljih trenera na svetu. Dovoljno je reći da je plezir igrati na novom , vasionskom stadionu Totenhema.

Najzad, tu je i Olimpijakos, snažni šampion Grčke s kojim će se Zvezda boriti za to jako važno treće mesto. Eto prilike i da kapiten Zvezde Marko Marin protiv svog dojučerašnjeg kluba pokaže klasu. U timu grčkog šampiona igraju I trojica srpskih igrača: Randjelović, Marković i Vuković

Partizan je, iako mnogi u to nisu verovali, uspeo da se domogne Lige Evrope i obezbedi jake utakmice i finansijsku injekciju koja im je neohodna. A grupa – korektna. Iako je kuglica u kojoj je bilo ime Partizana bila poslednja,  skoro je izvesno da Partizan u grupi sa Mančester junajtedom, Astanom I AZ Alkmarom, neće biti poslednji!

Mančester junajted na stadionu Partizana. Da li su navijači crno-belih mogli  da sanjaju boljeg I atraktivnijeg rivala. “Djavoli” protiv “grobara”. Na crtu sa Nemanjom Matićem, Pogbom, Rašfordom, De Heom… Duel za uživanje i dokazivanje. Za pun stadion, koji će biti mali da primi sve one koji će pokušati da dodju do papira (čitaj ulaznice) zlatnog sjaja.

Ako je verovatno mesto broj 1 obezbedjeno za engleskog velikana, za drugu poziciju će se boriti ostala tri kluba.  Jer, Partizan ne treba da strepi od Astane. Zar su Kazahtanci bolji od čete Sava Miloševića? Sigurno nisu i mislim da je to šansa našeg kluba. Protiv kojeg će igrati nekada desni bek crno-belih i još uvek aktuelni reprezentativac Antonio Rukavina koji u Astani pokriva poziciju desnog beka.

Ni AZ ne uliva preterano strahopoštovanje. Eliminisao je Antverpen posle 0:0 u Alkmaru tek u produžetku u Belgiji. Ali tako što je Antverpen završio utakmicu sa dva igrača manje. Na kraju je rezultat bio 4:1, medjutim, to nije prava slika onoga što se dešavalo u Belgiji. U svakom slučaju, rival protiv koga Partizan može da igra ravnopravno.

Samo, čini mi se da naš klub mora pod hitno da se pojača. Makar da dovede gol-igrača. Sadik svakako nije golgeter, Ožegović se još uvek traži a možda će I otići, tako da su problem golovi. Neće uvek defanzivci moći da im donose radost. Kao Miletić protiv Moldea ili Ostojić u finalu Kupa protiv Crvene zvezde.

Otišao je Rikardo,  koji je tresao mreže kao od šale,  Partizan je bio prvak kada su Djurdjević i Leonardo postizali 70 odsto golova,  sada,  a to sam već pisao, nedostaje jedan Savo Milošević. Njega, naravno, nema, ali Partizan sada, kada je obezbedio skoro šest miliona evra, mora da dovede GOLGETERA. Bez toga, biće mu teško i u Evropi ali i na srpskoj sceni.

U svakom slučaju, ponoviću: najvažnije je,da će dva srpska kluba biti deo internacionalne fudbalske mašinerije. A Beograd može da se ponosi sa dva kluba u evropskoj eliti.

TENK, SLOVENCI I LIGA SAMPIONA

Crvena zvezda je opet u Ligi šampiona. Mi,  koji smo imali tu privilegiju da zajedno slavimo titulu prvaka Evrope (Bari) i sveta (Tokio),  nismo nesto preterano pali u nesvest,  navika je čudna stvar.  Ali, ja neću ovom prilikom da pišem o podvigu najboljeg tima na Balkanu,  jer,  to svi ovih dana rade,   pa je normalno da pišu bajke.  Ja ću pokušati da s jedne druge strane oslikam novi podvig najboljeg  srpskog tima svih vremena.  A  počeću od  tenka...

Da,  od tenka  koji  je  umalo upropastio  utakmicu  godine,  jer,  svi  su  pričali o tome,  a  malo ko o utakmici.  Što je najgore,  oni zvezdaši,  koje poznajem i koji su pravi,  počeli  su  da  od  ranog  jutra bajaju, malerišu,  da pričaju kako će UEFA da izbacii Zvezdu,  da nema šanse da se utakmica odigra.  A  kad ih pitaš:  zašto bi UEFA reagovala i eliminisala „crveno-bele“,  oni kažu: „Pa, zbog tenka“!  Pa šta?  Taj tenk  nije pravi,  on je praktično jedna maketa od lima ili čelika, koji ne može nikome da naškodi. Ne, ne vredi,  pošto u Srbiji svi sve znaju.  Znali su i da će evropska „kuća fudbala“ da  izbaci  Zvezdu. Kako?  Tako što će nas naterati da sklonimo tenk. Pa šta?  Sklonićemo ga ako treba.  A ne, neće „delije“ da ga sklone  i onda se utakmica neće ni igrati.

Budalaštine,  ali  teorije zavere u Srbiji su uvek prirodna pojava.  I kako da objasnim zvezdašima koji sve znaju, da tenk nije mogao da bude tu gde je bio bez nečije dozvole.  Da li vojske ili policije ili možda  PREDSEDNIKA lično.  Pa,  nije mogao tenk da padne s neba.  I sva objašnjenja nisu „važila“ sve dok utrakmica niije počela.  I sada,  kada je Zvezda u grupnoj fazi Lige šampiona,  više tenk nije u prvom planu. A nije trebao nikada ni da bude. A to,  što su se mučni  Hrvati negde pronašli,  baš nas briga. Mi smo igrali sa Švajcarcima a ne sa „kockastima“ i koga interesuju iskomplesirani jadnici , a ako nam kojim slučajem dodju na crtu, pokazaćemo im pravu snagu srpske Zvezde. Ali, o tom – potom.

Idemo dalje.  Zašto Slovenci?  Pa zato što su više verovali u Zvezdu od srpskih zvezdaša,  bar onih s kojima sam se ja družio. Sedimo u kafiću „Diskobolos“ na Vračaru,  a četvorica Slovenaca su od prvog minuta govorili:  „Šta ste se stisli, pa Zvezda je bolja i ide dalje,  ide u Ligu šampiona“.  To su tvrdili i  bili u pravu:  Zoran Mićanović Kuba, Dejan Vujić Vujo, Gregor Kamino Koma i Elvio Kalabić Ela.  A nije moj drugar ,  veliki Srbin,  Ilija!  Nadam se da ubuduće neće da greši.

 A „delije“ su na utakmici sa Jang bojsom pokazale kako se navija. Pesma svih 90 plus pet minuta,  ali nijedan transparent,  petarda, ma  ništa ružno. Evropo, ugledaj se na navijače srpskog šampiona. Koji su na svim utakmicama u ovim kvalifikacijama za Ligu šampiona bili snažni i briljantni.  Za ponos kluba, Beograda, Srbije!

I evo dodjosmo do trećeg dela ove crveno-bele  sage.  Liga šampiona, ma šta ko mislio i bez obzira na okolnosti i život u Srbiji,  pripada Crvenoj zvezdi.  I  po  prošlosti,  ali i po sadašnjosti, a uveren sam  i  u budućnosti.  Ne treba objašnjavati zašto.  Klub iz Ljutice Bogdana se stabilizovao,  finansijski prodisao, funkcioneri sa  mnogo osećaja brinu o timu,  pojačanjima,  omladinskoj školi,  rečju,  posle mnogo godina muka i problema,  stali su na čvrste noge.  Što se jasno očituje i na rezultatima.

Ovi i ovakvi uspesi Crvene zvezde se poklapaju sa dolaskom Vladana Milojevića na kormilo.  Za tri godine,  dve titule šampiona Srbije,  Liga Evrope i dva puta uzastopno Liga šampiona.  Gde ćeš više i bolje?  A, opet,  joj Srbijo medju šljivama,  ima i onih,  a  nije ih mali broj,  koji pričaju da je Arandjelovčanin „dete sreće“,  da treba da igra ofanzivije i lepršavije.  I ja bih voleo da Zvezda igra kao Barsa  ili  Mančester siti,  ali  „neće da može“.  Jer,  za tako nešto trebalo bi da klub bude privatan i da je gazda iz Saudijske Arabije,  Kine ili Katara...  I opet, ko garantuje uspeh?  Jer,  Pepe Gvadiola,  po meni najbolji trener u svetu,  ima trofeja koliko hoćeš, ali je doveden u Siti da osvoji Ligu šampiona. Nije uspeo,  za sada.  Koliko para je izdvojio Juventus da dodje doi evropske elitne titule.  Šta za njih znači biti prvak Italije.  Ništa,  kao ni Bajernu da osvoji Bundes ligu.

Imam dosta  godina i iskustva,  pa mi dok pišem ove redove,  prolaze kroz glavu generacije Zvezde koje su igrale nebeski fudbal, ali prerano ispadale iz Evrope.  Milojević ima svoje ideje,  vidjenje,  svoj način rada,  koji su prihvatili svi  u  klubu  i,  naravno,  navijači i igrači,  i  već su ušli u istoriju.

Jer,  lepota je kao i kod ljudi prolazna,  a ostaju samo rezultati.  Njih niko ne može da obriše gumicom.

VEČITI KORAK VEČITIH KA EVROPI

Hoće li Srbija imati dva kluba u Evropi?  Pitanje svih pitanja na koja ćemo odgovor dobiti iduće nedelje.  A dotle,  biće sto verzija te priče, zavisno od navijačke opredeljenosti.

 Da počnem od šampiona Srbije. Ne znam zašto sam osećao nezadovoljstvo  posle 2:2 u Bernu. Verovatno zato što mislim da je Crvena zvezda mogla da pobedi Jang bojs na njegovom bunjištu i što mi je neshvatljivo da se opet primi gol sa bele tačke. I to kako? Trener Milojević je ubacio Žardera u igru, a ostavio Rodića,  poruka je bila jasna – zacementirati svoju levu stranu. I šta se dogodilo? Kada je Asale ušao u 16-terac, pratio ga je Boaći?! Gde su bila dvojica bekova? A i prethodni penal, protiv Kopenhagena, skrivio je vezni (Jovančić)  a ne odbrambeni igrač,  što bi bilo normalnije pošto se sve događalo u srcu  kaznenog prostora.

Elem, nešto slično je rekao i kapiten „crveno-belih“ Marko Marin, pa smo se našli na istim talasnim dužinama. Uostalom,  to nije teško,  jer je s njim sve lako. Pa i slagati se i van terena,  jer sve zna i može. Dobro,  sada ne treba ići u sitna crevca,  Zvezda je odigrala dobro u Bernu,  postigla dva gola i jednom nogom je već u Ligi šampiona. Mada,  naravno,  na terenu mora da pokaže i dokaže da je postala standarni član elite.  Svakako da će Milojević dobro prostudirati kako  „Mladi momci“ iz Švajcarske  igraju na strani,  jer su prošle godine u Maksimiru eliminisali zagrebački Dinamo,  koji je takođe u Bernu odigrao nerešeno.

Oprez,  zacelo,  ali  Zvezda će  na stadionu  „Rajko Mitić“ (iako mnogi ne mogu da zaborave „Marakanu“, onu pravu,  srpsku),  biti jača za Milunovića (pitanje je samo hoće li se vratiti medju prvih 11 jer Pankov  i Degenek odlično funkcionišu),  oporavljenog golgetera Pavkova i Jovančića koji je odradio kaznu zbog žutih kartona. I ono što je jako bitno: Mateo Garsija je pokazao da će biti kapitalno  pojačanje. Brz, tehnički obučen,  Argntinac je pokazao i veliku želju i,  ono što mnogi nisu očekivali,  odlično je odradio i defanzivne zadatke.

Rezultat  2:2  je sjajan,  iz  prostog razloga što će Zvezda moći da igra u stilu  požuri – polako. Dakle, nema potrebe da  ide grlom u jagode, već može da igra mirno i pametno. Naravno, niko ne misli da treba da se brani i čeka da postigne gol iz kontranapada,  ne,  ali u svakom slučaju,  imaće više varijanti da stigne do pobede.  Sigurno je da Milojević,  koji vešto kormilari uzburkanim evropskim vodama,  zna šta će i kako će,  jer srpski šampion ne sme da dozvoli i propusti šansu da pred najboljim navijačima na svetu overi Ligu šampiona. I mora da igra na pobedu iako je i dva remi rezultata (0:0 i 1:1) direktno vode u elitu,  a 2:2 u produžetke.

Pa, ako je Zvezda dobila Argentinca,  Partizan je dobio sjajnog Izraelca.  Natho je za samo 20-tak minuta pokazao da će bitiveliko pojačanje. Rečju, vezista prve klase. Koji će,  sasvim sigurno,  nositi igru Patizana,  nadamo se,  i na evropskoj sceni.

Šta se dogadja s Partizanom,  pitanje je za Sava Miloševića.  Trener „crno-belih“ uvek priča iskreno i pošteno, pa me nije iznenadilo kada je rekao da je pobeda od 2:1 protiv Moldea kapitalna, s obzirom na igru. I slažem se s njim da  je prvo poluvreme bilo katastrofalno, a da je Sumina minijatura u poslednjim sekundama praktično okrenula „ćurak naopako“.

Posle odlične igre protiv Malatije na svom stadionu, usledio je revanš, a Partizan je i pored blede partije nekako izdržao u Turskoj i stigao do poslednje stepenice koja vodi u Ligu Evrope. I opet, kada se očekivao napredak,  došao je novi pad u igri. Ono što može da raduje „grobare“ je činjenica da su njihovi ljubimci ipak stigli do pobede,  pa će u Norveškoj imati priliku da brane i odbrane gol prednosti.

Gol će im trebati kao ozeblom sunce,  a  Savo je na velikim  mukama. Sadik igra sve slabije, ne može da dobaci do gola a glavom izgleda ne ume! Sve ono što je nagoveštavao na prvim utakmicama polako bledi. Ožegović je na klupi, da li će ostati ili otići u Rozenborg, videćemo, medjutim, Partizan nema golgetera. To je jasno kao dan. A bez golova nema radosti.  I Asano, koji je posle gola protiv Malatije,  naprečac postao ljubimac navijača, po svemu sudeći nije strelac,  a kako je brži od lopte, ne može da je ugura u  gol ni sa četiri metra.

Savu treba Savo. A njega nema, ne samo u Srbiji. Da li će i kako, nekadašnji golgeter, napraviti igru tako da svi postižu golove? Jer, ako se „crno-beli“ ne pojačaju sa pravim centarforom, teško će tresti mreže. Mislim na Evropu, u srpskoj eliti to neće biti preveliki problem.

Revanš u Moldeu je biti ili ne biti za Partizan. Još jedno „preskaknje“ Evrope dovešće ih i u finansijski škripac, a novca nema pa nema. Norvežani nisu bauk, ali su dovoljno jaki  da na svom, veštačkom terenu, mogu da naprave problem našem klubu. Koji će morati da igra, bar kao protiv Malatije u Beogradu,  da bi ostvario cilj i igrao u Ligi Evrope.

Večiti korak večitih ka Evropi.

TSC - OD BORBE ZA OPSTANAK DO EVROPE

TSC je postao istinski fudbalski hit. Klub iz Bačke Palanke( ne brinite, nisam napisao franšiza što je postalo popularno u zemlji Srbij) više i nije iznenadjenje jer je posle pet kola u Linlong Superligi zabeležio četiri pobede i remi na gostovanju Vojvodini (vodili sa 2:0, završeno 2:2).

Kada se lopta zakotrljala a TSC počeo da iznenadjuje, verovatno i sebe,  svi su govorili  –  početnička sreća. A redom su padali: Voždovac (2:1) i Spartak (2:1) u gostima,  Mladost (5:1) i Čukarički (1:0) kod kuće.  Uz pomenuti remi sa „Vošom“.

Jedino što ne raduje je činjenica da TSC ne igra u Bačkoj Palanci već u Senti jer još ne postoje uslovi da goste dočekuje u svojoj „avliji“. Nažalost, stadion će biti gotov tek za godinu dana,  pa se u 40 kilometara udaljenoj Senti uveliko radi na udešavanju stadiona. Koji će uz reflektore imati i 2.400 stolica.

Početni uspesi ne smeju da uljuljkaju ni klub, ni igrače ni vodeće ljude jer istorija govori da je prva sezona u eliti i najlakša, a druga najopasnija. Jednostavno, početni zalet, želja, izazov, uz navijače koji su dočekali „taj dan“ i svojih pet minuta, nose ekipu koja igra i bolje od realnog kvaliteta. Zato, u TSC ne treba da se nasladjuju serijom iz bajke, već moraju da ostanu sa obe noge čvrsto na zemlji i igraju kao da na kontu imaju nula bodova.

Ovo je Srbija,  a u Srbiji se kreće sa pričom da je osnovni cilj opstanak, da bi nešto kasnije rekli: Evropa, zašto ne? U Bačkoj Palanci se već oseća euforija, što je u neku ruku i normalno, pa iako generalni sekretar Sabolč Paladji, ističe da je rano donositi bilo kakve zaključke i opterećivati se Evropom, ipak zaključuje:

-          Početkom sezone smo više nego zadovoljni, a bićemo još srećniji ako izborimo plasman u Evropu. Zašto da ne?

A trener Zoltan Sabo, nekadašnji igrač Vojvodine i Partizana, rezonuje malo drugačije. I realnije:

-          Znamo da će posle sjajnog starta doći i porazi, neke greške, ali nas to neće poremetiti. Niti odvojiti od cilja, a on je za prvu sezonu u Superligi jasan – obezbediti opstanak!

Da, to je ono pravo. Od opstanka do plej-ofa i Evrope je dugačak put popločan mnogobrojnim preprekama. Pa,  bez obzira što je TSC krenuo silovito, jasno je da „ono pravo“ i  „ono teško i opasno“ , tek dolazi. Uostalom, odigrano je tek pet kola.  Bez želje, naravno, da umanjujem kvalitet Bačkotopolčana, prijateljski savet iskusnog novinara – igrajte kao do sada,  i bolje,  samo ne letite. Jer, pad sa visine može da bude koban. Zato, korak po korak, hrabro, odlučno, ofanzivno, kao i do sada.  Obezbedite opstanak,  a potom,  slobodno sanjajte i i evropske snove. To niko ne može da vam zabrani,  pogotovo što ste pokazali da imate kvalitet.

I na kraju,  alal vera i TSC i Bačkoj Palanci.  Na pravom ste putu.

OTIŠAO ROKI, KRALJ ČUBURE

Nisam pisao nekoliko dana jer sam bio „mrtav“, pošto je moj Roki, moj kovrdžavi bišon, moja ljubav najveća na svetu,  umro u petak oko podneva. Dobro ste pročitali – umro – a ne uginuo, jer je moj Roca bio ravnopravan član porodice.

Izdalo ga je srce, samo nekoliko meseci pre 10. rodjendana. Napunila se pluća vodom i moj „sin“ se preselio u raj. Izdahnuo je na mojim rukama, gledao me onim crnim okicama,  tamnim kao noć,  i kao da je tražio pomoć. A ja nisam mogao da mu pomognem...

Pišem ovo jer se tako osećam, a kako se osećam znaju samo oni koji vole kučiće. To se ne da opisati, kao da je nestao deo mene. Roki je bio legenda Čubure, svi su ga znali, od Makenzijeve, Avalske, Beogradske, Njegoševe ulice ... do hrama Svetog Save. Jer, to je bila svakodnevna ruta jednog novinara u penziji i jednog bišona koga su svi voleli.

Šta ću i kako ću ja dalje bez njega, ne znam. Nedostaje mi od onog sekunda kada otvorim oči pa do sledećeg jutra kada ih zaklopim. Negde pred zoru, pošto san ne dolazi. A u kući muk i tišina. Samo se čuju suze moje supruge Mace i kćerke Marine koja ga je i dobila za rodjendan pre skoro deset leta.

A bio je Roki sportista od glave do repa.  Brz kao munja, uvek spreman za igru. Koliko smo samo utakmica zajedno odgledali. Ili kod kuće ili u kafiću „Diskobolos“ koji je stecište bivših i sadašnjih sportista, kao i onih koji vole, pre svega, fudbal, košarku i tenis...

Umeo je da zalaje kada padne gol ali i da iskonskim mirom posmatra ljude kako navijaju, viču, nerviraju se i ljute, ali i skaču do neba od radosti. Znao je da se raduje kada sam se ja radovao pa prema tome mogu da tvrdim sa je bio zvezdaš  i Srbin. I dodao bih, pravi Beogradjanin. Iako mu je pravo ime Rino, a koreni nemački.

Ja sam ga, medjutim, krstio Roki, kao Roki Marćano ili Roki Balboa... Otišao je a ja ću se posle ovog teksta vratiti svojoj drugoj ljubavi, fudbalu, jer sam siguran da bi Roki zalajao, liznuo me onim svojim toplim jezikom i „naredio“: Živi i piši dalje, a mene se sećaj. I ne plači.

Kako da ga ne poslušam. U svemu. Jedino ne mogu da mu obećam da će mi oči ostati suve. Jer, šta god da muškarci misle, suze su nekada OK.

BRZO, BRŽE - PARTIZAN

Dočekaše i partizanovci da se raduju. S pravom, jer, crno-beli su posle dužeg vremena,  i to u Evropi, odigrali utakmicu za respekt.

Brzo, brže - najbrže.

Brzo, brže – Partizan.

U tom stilu je tim Sava Miloševića odigrao protiv Malatije, petoplsirane ekipe turskog šampionata, postiga je tri gola, mogao bar još toliko, mada su i Turci imali svojih prilika. Međutim, ono što mora da raduje pristalice ekipe sa crno-belog dela Topčiderskog brda, svakako je igra. I kao da su navijači osetili „krv“, na tribinama se našlo oko 20.000 navijača, a kada se spoji lepo i korisno, dobijemo rezultat – 3:1.

Ono što je možda i značajnije od samog rezultata, pred revanš u Malatiji, koja ima sjajne navijače, zacelo je način na koji je Partizan slavio.  Iskusna ekipa iz Turske, koju očito, bar u odbrani, ne krasi brzina, biće na velikim mukama upravo zbog činjenice da će kod kuće morati da napada i puca iz svih oružja. Partizan je sve golove u Beogradu, kao i nekoliko zicera, postigao iz kontranapada, što jasno govori da će na sličan način istrčati i na revanš. A domaća publika, koliko god bude vetar u ledja svojim ljubimcima, može da im stvori i problem. Jer, teraće ih da jurišaju od prvog minuta, a onda, ko će uhvatiti Sumu, Sadika,  Asana...

Partizan je 1988. godine, kada je trener bio Fahrudin Jusufi, angažovao dvojicu Kineza, Djiju je bio centarhalf, a Liu centarfor. Sada je doveo još jednog kosookog Azijca, ali ovoga puta Japanca Asana. I ovaj igrač nestvarne brzine debitovao je golom, pre toga je nekoliko puta ušao u ofsajd poziciju jer je brži od lopte, i promašio jedan zicer. Šta ćeš više. Srbi kao Srbi, već su počeli da ga veličaju medju zvezde, ali sam siguran da će Savo Miloišević znati da ga spusti na zemlju i usmeri. Jedno poluvreme svakako je lep nagoveštaj, ali, da bi Asano postao pravi ljubimac navijača moraće da tako igra u kontinuitetu.

Brzina je sada novi, veliki adut Partizana. Jer, pored Asana, tu je Suma koji se dokazuje iz nedelje u nedelju i koji je postao glavni kreator crno-bele igre,  koji je sa loptom hitar kao mungos, a visoki Sadik sa svoja 192cm, samo naizgled trapav, ima korak od sedam milja pa „preskače“ protivnike,  a zna da sačuva loptu...       

Svakako da se ne smeju zaboraviti ni ostali, jer dobar tim čini celina,  tako da je isticanje napadačkog dela samo  jedan segment priče, tako da se ne sme zanemariti ni odbarana ni srednji red. Partizan je odigrao najbolju utakmicu u poslednje vreme, trijumf nad Malatijom je osmi za redom, kada se računaju i utakmice iz prošle sezone kao i prijateljski susreti i dva meča u novom prvenstvu i Eevropi. I to dovoljno govori da je Savo pronašao dobitnu kombinaciju.

Naravno, ovo nije oda o velikom Patizanu, daleko je sunce, ali možda jeste najava jednog novog,  lepršavijeg i rezultatski boljeg Partizana.

LALE - ODLIČAN PET

Nenada Lalatovića možeš da voliš ili ne voliš. Sredine nema. Ali, ono što ne mozeš da mu uzmeš, to su sjajni rezultati. I kontroverze koje ga prate.  A on ne haje, tera po svome i kada je u pravu i kada nije.

Lale je neugašeni vulkan, nikada ne znaš kada će da pokulja lava, kada će da skoči, da se svadja sa navijačima kada ga vredjaju, da bude i vulgaran na konferencijama za štampu kada mu neko pomene decu, porodicu, naravno, u negativnom kontekstu. I to je Lale. Ne ume da se obuzda, tačnije, neće. Neće ni da se menja. I to otvoreno govori. Kada sam mu jednom prilikom, posle svadje sa nekim „neidentifikovanim objektom“ na KZŠ u Kruševcu (čitaj, sa čovekom koji nije smeo da bude na tom mestu), rekao da je morao da pazi šta govori kada već zna da su kamere upaljene, nekako dečački smelo, iako je daleko od prve mladosti a ima i dva sina,  odgovorio mi je: „Ne mogu da ćutim, znam da će me mnogi prozivati, ali takav sam. To sam ja i takav ću uvek biti. Pa, šta god da bude“.

Šta će biti, biće, ali Lalatović niže dobre rezultate. Posle trećeg kola u ovoj našoj, srpsko-kineskoj ligi, zaseo je na prvo mesto. Sa tri pobede i gol-razlikom 10:1. Ko god da prati dešavanja u Vojvodini, reći će vam da je to prvorazredno iznenadjenje. Jer, „lale“ već godina prolaze golgotu, menjaju trenere kao maramice,  mnogo stvari su radili loše, amaterski, i došli su u tešku situaciju. I finansijsku i rezultatsku.

Ako pogledate današnji sastav, bar po imenima, i oni najstariji Vojvodjani će vam reći da se ne sećaju kada je tim bio slabiji. Opet ponavljam – na papiru. U Novi Sad je došlo ovog leta više od 10 novih igrača, namerno ne kažem pojačanja što se uvrežilo u naš medijski milje, jer to svako mora i da dokaže na terenu, pa je onda bilo i normalno očekivati da je potreban duži period da se ljudi upoznaju, tim skocka, igrači nauče da shvate i prate zahteve trenera...

I Lale je uspeo da za kratko vreme  napravi, možda je prejaka reći čudo, ali svakako rezultate za respekt. Znam, ne bi trebalo da ga previše hvalim, jer je šampionat tek krenuo, i dok dlanom o dlan sve može da se okrene, ali opet neka ovo bude moj doprinos treneru za koga smatram da je, uz Vladana Milojevića, najbolji trener u Srbiji.

Jednostavno, znam Laleta još iz vremena kada se nije brijao i kada je počeo da nosi dres Crvene zvezde. Seniorski. Uvek je bio gord, hrabar, borac. Odličan štoper. I kada je krenuo bodljikavim trenerskim stazama znao sam da će napraviti karijeru. Možda i bolju nego igračku. Krenuo je nekako iz „ilegale“ vodeći Proleter iz Novog Sada, pa je seo na klupu Napretka da bi zatim došao u svoju Crvenu zvezdu. I tada je iskreno govorio reporterima „Večernjih novosti“: „Možda je rano, bilo bi bolje da sam ostao još jednu godinu u Kruševcu pa da dodjem potpuno spreman na Marakanu. Ali, ko će da odbije Zvezdu“.

I bio je Nenad u pravu. Ali život za mnoge stvari ne pita, baca te sa jedne obale na drugu. Zvezda je ostala neispričana ili nedovršena priča,  sledila je Vojvodina prvi put, a poslednja stanica – Niš. Uspeo je Lale da posle „sto godina“ razdvoji večite... Radnički je završio na drugom mestu a Lalatović u Novom Sadu.

Hajde da se se vratimo na početak, za sada mladi a već iskusni trener živi bajkovite dane u srpskoj Atini. Siguran sam da se ne zavarava da će do kraja takmičenja teći samo med i mleko. Jer, oni koji su Vojvodinu potcenili, sada će sigurno mnogo ozbiljnije shvatiti četu Nenada Lalatovića. A on će morati da dizgine čvrsto drži u rukama da se stvari, a to je čest slučaj u Srbiji, preko noći ne otmu kontroli.

I onda za kraj. Lale- odličan pet. Prve tri ocene odlične, a na tebi je da u vremenu koje dolazi, a sigurno će biti turbulentno, dokazes da možeš da budeš trener odlikaš.

SUMA SUMARUM – SUMA

Namerno nisam pisao o Partizanu ni dan posle  revanš meča drugog kola za Ligu Evrope(3:0), želeći da sagledam situaciju na crno-belom delu Topčiderskog brda. I nista posebno zanimljivo nisam čuo osim onog stereotipa koji prati sve naše igrače i trenere u Srbiji. Elem, ni to  ije važno, šta reći kada ti je protivnik Konaks, mali klub iz Velsa koji se našao, ničim izazvan,  medju za njega fudbalske aždaje, pa je morao da se brani  i rukama i nogama.

O samom meču ne vredi trošiti reči, Partizan je u prvom poluvremenu igrao slabo, u nastavku je dao gas i bez mnogo napora  postavio Velšane na svoje mesto, na travu. I to bi bilo to. Ali, zašto je ova utakmica, bar za mene, bila interesantna? Sejduba Suma. Do skora je bio daleko najnapadaniji igrač u Srbiji. S tim što je najnapadaniji preblaga reč za ono što je doživljavao ovaj momka. Pardon, pre Sume bio je još jedan igrač, ali u komšiluku, Ernan Barkos,  koji je pljuvan sa svih strana. Mediji su ga čak prozvali Varkos. E, taj Varkos, koga su svi u svetu s poštovanjem zovu pravim imenom i prezimenom, otišao je iz Srbije kao najgori igrač u istoriji Crvene zezde. A šansu, bar onu pravu,  ako se sećate, nije dobio.

Elem, otišao je Barkos iz Srbije i za tili čas postao najbolji strelac  u  Meksiku, pa medju najboljima u Argentini i Brazilu, kod Dijega Maradone je zadužio i reprezentativni dres, za „gaučose“ odigrao preko 15 utakmica. Evo ga i danas, a mislim da već ima 35 godina, još uvek igra i  trese mreže.

Poredjenje sa Sumom je možda prikladno. Naravno, pod uslovom da plejmejker Partizana nastavi da igra kao na početku sezone. Jer, jasno je bilo i kada je došao da on poznaje fudbal, ali kako mu nije krenulo, svi su počeli da konstatuju da je on cirkuzant i za mali fudbal. Otišao je i vratio se neki drugi Suma. Ostavio je iza sebe i porodične probleme (a imao ih je) i one druge,  shvatio da mora da trči, da se bori i da se dokazuje. Dobio je priliku, zahvaljujući Savu Miloševiću, koji ga je osetio, pronašao mu žicu, dao mu slobodu i Suma se razigrao.

Medjutim, ovo je samo početak, i nekoliko utakmica ne mogu da budu reper, pogotovo što protivnici nisu bili prve klase, ali nagoveštaj postoji. Suma je dobio slobodu i sada sve zavisi samo od njega. Možda će poput Barkosa dokazati klasu i opravdati transfer od 1.600.000 evra, najveći u istoriji Partizana. U svakom slučaju, dani koji dolaze, pogotovo oni evropski, trebalo bi da pokažu i snagu Partizana i pravu moć reprezentativca Gvineje.

I još samo dve rečenice, za sada,  kada je Partizan u pitanju. Mali Filip Stevanović je debitovao protiv Velšana na internacionalnoj sceni i to golom. Nije sporno da je je ekstra talenat,  ali moje društvo uz „Diskobolosa“, ono crno-belo, samo „moli“ upravu „crno-belih“ da ovog 16-godišnjaka  odmah ne proda!

NEĆE MARIN UVEK MOĆI SVE SAM!

Crvena zvezda je preskočila Helsinki, kako se i očekivalo, ali ne na način koji se očekivao. Poraz od finske ekipe nije bio bolan (2:1), ali samo na prvi pogled. Srpski šampion je prošao i ide na megdan Kopenhagenu,  ali je izgubio nova tri boda. Pobeda i remi protiv Suduve, pobeda i poraz od Helsinkija, doneli su Crvenoj zvezdi samo  bod više u klupskom koeficientu (20.250 umesto 19.250) što može i te kako da se odrazi  u narednom evropskom ciklusu. Jer, nije isto biti povlašćen u žrebu ili ne.

Slaba igra nije toliki problem,  jer već na sledećoj utakmici mnogo toga može da se promeni, poboljša, sezona je tek na startu i ne bi ni valjalo  da je ekipa odmah u vrhunskoj formi.  Ali, način na koji je Zvezda izgubila mora da brine, pre svega,  trenera  Milojevića. Kada na četiri utakmice, i to u Evropi, njegov sastav napravi samo 39 faulova, to nešto govori. I to kakvih faulova. Nijedan nije bio iniciran ozbiljnim atakom protivnika. Šta to govori? Da se igralo previše lagano, meko, da nije bilo borbe, agresije, želje da se protivnik, ne ponizi, ali samelje. Što bi Nemci ili Englezi uradili kada znaju da su kvalitetniji, jači.  A Zvezda je, bez ikakve dileme, evropska marka i za Suduvu i za Helsinki.

Zato i boli poraz u glavnom gradu Finske.  Jer, ukazuje na neke slabosti koje mogu skupo da koštaju Zvezdu na putu do Lige šampiona, što je svakako primarni cilj.  Jednostavno,  kada si dvostruki uzastopni šampion Srbije,  mora tako  i da se ponašaš. Nije Evropa ova srpsko-kineska liga, ona mnogo toga donosi, ali  i zahteva.  I zato četa trenera Milojevića ne može i ne sme da igra tako nonšalanto kao u Finskoj. Bez obzira što je, ipak, prilično lagano obezbedila plasman u treći krug. Iako, da budemo iskerni,  posle 1:0 za Fince, steglo se srce. Da se ne primi neki glupi, slučajan pogodak, pa da dodjemo u situaciju da do kraja susreta strepimo i igramo na sve ili ništa. Primljeni gol u smiraj utakmice, praktično, nije doneo ništa posebno ili opasno, ali je svakako ozbiljno upozorenje za dane koje dolaze.

I sada nešto što mi se čini posebno važno. Marko Marin. Bez sumnja igrač broj 1 u Crvenoj zvezdi, i u Srbiji, čovek oko koga se sve vrti, fudbaler plemenitog kova. Zvezda s njim i bez njega nije ista. Kada on igra, sve ide kao po loju, crveno-beli su opasni, raspevani, rastrčani. Marko je Fon Karajan beogradske ekipe. Dirigent poput Mesija u Barseloni. Dragulj. Marko je i strelac i asistent, nad njim je napravljeno najviše faulova u Evropi (sedam). Medjutim, šta ako on stane? Ako se ne daj Bože povredi, ako ga protivnik udvoji ili stavi  na  njega „flastera“ koji će ga i tući i vući, iako je to u modernom fudbalu zaboravljeno i zabranjeno. Šta ako ga ne bude na terenu, a on ne može stalno da bude najbolji  i - čovek odluke. Šta će i kako će tada igrati Crvena zvezda?

Moj utisak je, ali ne samo moj, već i mnogo fudbalskih ljudi s kojima se družim decenijama i koji vole, ne vole već obožavaju Zvezdu, poput Vlade Gusara, Duce Savića, Mareta i Duleta Begovca, Miće Pekara... koji su čitav život u fudbalu i oko fudbala, da ne postoji opcija dva. I svi se pitaju: šta bez Marka Marina?

Zvezda je kupila dosta igrača, jedan od njih je „upecan“ posle nekoliko godina „borbe“ i zove se Marko Ivanić. On bi trebalo da bude taj koji će dobiti ulogu, što bi rekli košarkaši, plejmejkera.  I Milojević ga je probao i na toj pozicij.. Ali, Marin je prirodan autoritet, pa i kada je dobio zadatke i na krilu, jer i to može sa uspehom i bez problema da igra, svaka lopta je išla njemu. A Ivanić je ostajao bez „municije“ ( čitaj lopte),  a navikao je da bude glavni.  Zato i mislim da će glavni posao Milojevića biti da složi Marina i Ivanića,  a onda će imati  i opciju jedan i dva. U suprotnom, neće biti dobro, pošto Marin neće moći uvek da bude taj koji nosi igru u odlučuje. Neće moći uvek sve sam.