Nenada Lalatovića možeš da voliš ili ne voliš. Sredine nema. Ali, ono što ne mozeš da mu uzmeš, to su sjajni rezultati. I kontroverze koje ga prate. A on ne haje, tera po svome i kada je u pravu i kada nije.
Lale je neugašeni vulkan, nikada ne znaš kada će da pokulja lava, kada će da skoči, da se svadja sa navijačima kada ga vredjaju, da bude i vulgaran na konferencijama za štampu kada mu neko pomene decu, porodicu, naravno, u negativnom kontekstu. I to je Lale. Ne ume da se obuzda, tačnije, neće. Neće ni da se menja. I to otvoreno govori. Kada sam mu jednom prilikom, posle svadje sa nekim „neidentifikovanim objektom“ na KZŠ u Kruševcu (čitaj, sa čovekom koji nije smeo da bude na tom mestu), rekao da je morao da pazi šta govori kada već zna da su kamere upaljene, nekako dečački smelo, iako je daleko od prve mladosti a ima i dva sina, odgovorio mi je: „Ne mogu da ćutim, znam da će me mnogi prozivati, ali takav sam. To sam ja i takav ću uvek biti. Pa, šta god da bude“.
Šta će biti, biće, ali Lalatović niže dobre rezultate. Posle trećeg kola u ovoj našoj, srpsko-kineskoj ligi, zaseo je na prvo mesto. Sa tri pobede i gol-razlikom 10:1. Ko god da prati dešavanja u Vojvodini, reći će vam da je to prvorazredno iznenadjenje. Jer, „lale“ već godina prolaze golgotu, menjaju trenere kao maramice, mnogo stvari su radili loše, amaterski, i došli su u tešku situaciju. I finansijsku i rezultatsku.
Ako pogledate današnji sastav, bar po imenima, i oni najstariji Vojvodjani će vam reći da se ne sećaju kada je tim bio slabiji. Opet ponavljam – na papiru. U Novi Sad je došlo ovog leta više od 10 novih igrača, namerno ne kažem pojačanja što se uvrežilo u naš medijski milje, jer to svako mora i da dokaže na terenu, pa je onda bilo i normalno očekivati da je potreban duži period da se ljudi upoznaju, tim skocka, igrači nauče da shvate i prate zahteve trenera...
I Lale je uspeo da za kratko vreme napravi, možda je prejaka reći čudo, ali svakako rezultate za respekt. Znam, ne bi trebalo da ga previše hvalim, jer je šampionat tek krenuo, i dok dlanom o dlan sve može da se okrene, ali opet neka ovo bude moj doprinos treneru za koga smatram da je, uz Vladana Milojevića, najbolji trener u Srbiji.
Jednostavno, znam Laleta još iz vremena kada se nije brijao i kada je počeo da nosi dres Crvene zvezde. Seniorski. Uvek je bio gord, hrabar, borac. Odličan štoper. I kada je krenuo bodljikavim trenerskim stazama znao sam da će napraviti karijeru. Možda i bolju nego igračku. Krenuo je nekako iz „ilegale“ vodeći Proleter iz Novog Sada, pa je seo na klupu Napretka da bi zatim došao u svoju Crvenu zvezdu. I tada je iskreno govorio reporterima „Večernjih novosti“: „Možda je rano, bilo bi bolje da sam ostao još jednu godinu u Kruševcu pa da dodjem potpuno spreman na Marakanu. Ali, ko će da odbije Zvezdu“.
I bio je Nenad u pravu. Ali život za mnoge stvari ne pita, baca te sa jedne obale na drugu. Zvezda je ostala neispričana ili nedovršena priča, sledila je Vojvodina prvi put, a poslednja stanica – Niš. Uspeo je Lale da posle „sto godina“ razdvoji večite... Radnički je završio na drugom mestu a Lalatović u Novom Sadu.
Hajde da se se vratimo na početak, za sada mladi a već iskusni trener živi bajkovite dane u srpskoj Atini. Siguran sam da se ne zavarava da će do kraja takmičenja teći samo med i mleko. Jer, oni koji su Vojvodinu potcenili, sada će sigurno mnogo ozbiljnije shvatiti četu Nenada Lalatovića. A on će morati da dizgine čvrsto drži u rukama da se stvari, a to je čest slučaj u Srbiji, preko noći ne otmu kontroli.
I onda za kraj. Lale- odličan pet. Prve tri ocene odlične, a na tebi je da u vremenu koje dolazi, a sigurno će biti turbulentno, dokazes da možeš da budeš trener odlikaš.
Нема коментара:
Постави коментар