Nisam
pisao nekoliko dana jer sam bio „mrtav“, pošto je moj Roki, moj kovrdžavi
bišon, moja ljubav najveća na svetu, umro
u petak oko podneva. Dobro ste pročitali – umro – a ne uginuo, jer je moj Roca
bio ravnopravan član porodice.
Izdalo
ga je srce, samo nekoliko meseci pre 10. rodjendana. Napunila se pluća vodom i
moj „sin“ se preselio u raj. Izdahnuo je na mojim rukama, gledao me onim crnim
okicama, tamnim kao noć, i kao da je tražio pomoć. A ja nisam mogao da
mu pomognem...
Pišem
ovo jer se tako osećam, a kako se osećam znaju samo oni koji vole kučiće. To se
ne da opisati, kao da je nestao deo mene. Roki je bio legenda Čubure, svi su ga
znali, od Makenzijeve, Avalske, Beogradske, Njegoševe ulice ... do hrama Svetog
Save. Jer, to je bila svakodnevna ruta jednog novinara u penziji i jednog
bišona koga su svi voleli.
Šta
ću i kako ću ja dalje bez njega, ne znam. Nedostaje mi od onog sekunda kada
otvorim oči pa do sledećeg jutra kada ih zaklopim. Negde pred zoru, pošto san
ne dolazi. A u kući muk i tišina. Samo se čuju suze moje supruge Mace i kćerke
Marine koja ga je i dobila za rodjendan pre skoro deset leta.
A
bio je Roki sportista od glave do repa. Brz
kao munja, uvek spreman za igru. Koliko smo samo utakmica zajedno odgledali.
Ili kod kuće ili u kafiću „Diskobolos“ koji je stecište bivših i sadašnjih
sportista, kao i onih koji vole, pre svega, fudbal, košarku i tenis...
Umeo
je da zalaje kada padne gol ali i da iskonskim mirom posmatra ljude kako
navijaju, viču, nerviraju se i ljute, ali i skaču do neba od radosti. Znao je
da se raduje kada sam se ja radovao pa prema tome mogu da tvrdim sa je bio
zvezdaš i Srbin. I dodao bih, pravi
Beogradjanin. Iako mu je pravo ime Rino, a koreni nemački.
Ja
sam ga, medjutim, krstio Roki, kao Roki Marćano ili Roki Balboa... Otišao je a
ja ću se posle ovog teksta vratiti svojoj drugoj ljubavi, fudbalu, jer sam
siguran da bi Roki zalajao, liznuo me onim svojim toplim jezikom i „naredio“:
Živi i piši dalje, a mene se sećaj. I ne plači.
Kako
da ga ne poslušam. U svemu. Jedino ne mogu da mu obećam da će mi oči ostati
suve. Jer, šta god da muškarci misle, suze su nekada OK.
Нема коментара:
Постави коментар