VEČITA EVROPSKA PRIČA VEČITIH

Odbojkaši su u žiži, centru pažnje, što je i normalno kada se popneš na krov Evrope, pa i ja da kažem da sam oduševljen i kako su igrali i kako su se ponašali. Hvala im.  Ali, neka se odbojkom bave oni pozvaniji, ja ću da se vratim fudbalu. Onom evropskom, kako bih „zamaglio“ prepucavanja oko derbija  kako bismo se vratili, nadam se, onom lepom u fudbalu.

Crvena zvezda dočekuje prijateljski i kako navijači kažu bratski klub, medjutim, na terenu neće biti pardona. Bar se nadam, jer  dva rivala će, verovatno, da se bore za treće mesto u grupi koje obezbedjuje nastavak takmičenja, ali u Ligi Evrope. U prvom kolui, Zvezda je izgubila u Minhenu od velikog Bajerna (3:0), Olimpijakos je u Atini stigao vodjstvo Totenhema od 2:0 (2:2) i osvojio bod od zlata.

Očekuje se krcata „Marakana“ (nikako da se naviknem da se stadion zove Rajko Mitić) i Zvezdu koja će igrati mnogo bolje i ofanzivnije.  E, to i jeste problem jer  Grci, ako se može tako reći, pošto u startnoj postavi u principu imaju samo jednog Grka, dobro igraju kada se brane. A opet, srpski šampion ima obavezu da juri tri boda, jer ako ništa drugo, Delije će ih „naterati“ na to.  Šta će Milojević smisliti i koji tim će izvesti, videćemo u utorak uveče, ali je sigurno da ne sme grlom u jagode, a ne sme ni da igra ziheraški. Požuri – polako, kako bi to izgledalo?

Poslednju utakmicu protiv slabašne Mačve (3:1) odigrali su pola –pola. Prvo poluvreme korektno, tri gola u mreži Šapčana a onda, u nastavku, nikako. Taj problem, koji se ponavlja, Milojević mora da reši jer u Ligi šampiopna ne može da prodje. Sad se vidi i koliko Ben znači Zvezdi, a gledaće utakmicu sa tribina, dobro je što su se Tomane i Kanjas upisali u listu strelaca,  pogotovo to  važi za Portugalca koji je doveden da postiže golove.

Olimpijakos ima ozbiljan i skup tim. U „predigri“ meča sa Zvezdom lako je pobedio Lamiju sa 2:0, golovima Alžirca Sudanija, koji srećom nije licenciran za LŠ, i El Arabija iz Maroka. Koji će biti i opasnost broj 1 jer je lukav strelac sa dosta iskustva. Pri tom i trener Pedro Martins odmorio je nekoliko važnih igrača. Šta reći o klubu iz Pireja, možda je bolje samo ispisati imena stranaca koji nose dres Olimpijakosa. Redom,  od golmana Hozea Sa, pa nadalje do Giljermea, Kamare, ovoletnjeg pojačanja, Francuza Valbuene, sjajnog strelca Gerera... A tu je i naš mladi reprezentaivac Randjelović koji se sve više nameće  - golovima.

I dok će Beograd goreti, Partizan odlazi u Kazahstan. „Crno-beli“ su u zamahu, dobili su večiti derbi sa Zvezdom(2:0), napunili mrežu Radničkog u Nišu (4:1) i odlaze na noge Astani puni samopouzdanja, što je za evropske mečeve od ogromnog značaja.

Savo Milošević nema problema sa timom, možda ga jedino muči što će neke kojii igraju dobro, morati da preseli na klupu. Razgoropadio se i Sadik (šest golova na 14 utakmica), kapiten reprezentacije Izraela Natho je od prvog minuta na terenu pokazao da je nebesko pojačanje, a Suma „gazda“ koji je pokrenuo crno-belu mašinu. Omaleni Gvinejac je i strelac i paker (osam asistencija),  on je za Partizanu ono što je Marin za Crvenu zvezdu. Zvezda vodilja.

Ali, Astanu nikako ne treba potceniti. Počev od toga da se do Nur-Sultana leti pet sati, pa do toga da je četa Romana Grigorčuka na poslednjoj utakmici lako pobedila Kajsari sa 3:0(strelci Žižničenko 2 i Bajsebekov) a da je trener odmarao glavne adute, našeg golmana Nenada Erića, reprezentativca Srbije Antonija Rukavinu i vezistu Marina Tomsova. Kazahstanci su nezgodan rival,  pogotovo na svom terenu, a imaju i višegodišnje internacionalno iskustvo.

Savo Milošević je bio golgeter evropskog formata pa ne čudi što mu je i trenersko opredeljenje – ofanziva. Upočetku se mnogo grešilo i promašivalo, ali su se sada kockice očigledno poklopile. Jer, Partizan je sedam puta protivnike „častio“ sa tri gola u mreži, a dva puta je upisao „četvorku“. Da li će napasti i u Kazahstanu, saznaćemo u četvrtak od 17 časova.

U svakom slučaju, lepo je kada dva srpska kluba  igraju na internacionalnoj sceni, u utorak i četvrtak ispisuje se nova, večita evropska  priča večitih rivala.

NEKA VISI PEDRO, ALI ZAŠTO MILOJE?

Čekao sam danima da se smiri ludilo večitog derbija, jer mi je bilo muka od komentara natopljenih pljuvačkom, rečnikom koji ne priliči ni uličarima, nipodištavanjem i lagarijama… Najružnije je što je na krst razapet Vladan Milojević, do juče trener pobednik, a od poraza od Partizana (2:0) trener gubitnik, neznalica i…

Ne visi Pedro.

Neka visi, baš me briga za Pedra, ali zašto da visi Miloje?

Trener Crvene zvezde je priznao da je kriv za poraz (da li samo on), ali to nije razlog da ga prozivaju i znani I neznani, i pametni I glupi, i oni koji nisu šutnuli mačku sa praga a kamoli fudbalsku loptu. I ko god nije imao šta da radi ovih dana.

Dobro, krenimo redom. Kriv je Milojević što je osvojio dve šampionske titule, kriv je što je doveo Zvezdu do grupne konkurencije u Ligi Evrope i dva puta uzastopno do grupa u Ligi šampiona. Kriv je i što su ti uspesi napunili crveno-belu kasu do vrha, kriv je i što su ga navijači prihvatili, kriv je i što je promovisao dosta igrača…

Kriv je, slažem se, a neka fudbalska porota kaže šta misli.

Naravno i da je kriv što je Partizan slavio. Jer, promenio je i taktiku i koncepciju, promenio  sastav. I to je fudbal. Miloje je priznao da je imao neke ideje da iznenadi Partizan i da je pogrešio. Iznenadio je rivala, to je rekao i Savo Milošević, ali je iznenadio i sebe. U stvari, iznenadili su ga njegovi igrači.

I kada se pogleda sa tog aspekta, Milojević je, moje mišljenje, samo jedan od krivaca zbog zasluženog poraza i katastrofalne igre. Ali, postavljam nekoliko pitanja kritičarima: da li je Milojević rekao igračima da ne trče i ne bore se? Da li je Milojević naredio svojim igračima da bar 20-tak lopti daju protivniku u noge? Da li je Milojević insistirao da se ne šutira u gol Partizana? Da li je Milojević tražio da pas bude netačan i da se greši na svakom delu terena?

Pa ako nije, onda, valjda, nije I jedini krivac. Fudbal je kolektivan sport i krivica mora da se deli. U ovom slučaju, svi su se ostrvili na Milojevića. Zašto?

Ja nisam advokat Vladana Milojevića i kao svi zvezdaši imao sam primedbi na sastav tima a bio sam zgrožen slabom igrom. Partizan je očitao lekciju šampionu disciplinom,  hrabrošu I vulkanskom energijom. I o tome trebaju, kada budu analizirali meč na Stadionu Partizanu, da razmišljaju  na crveno-belom delu Topčiderskog brda.

Slažem sa svima koji su  ljuti, ali to može da se kaže na kulturan način. Znam da najviše boli poraz od Partizana i ja sam jedan od onih koji kaže: ma, pobedite večitog rivala, a ostalo se, bar u srpskom fudbalu, podrazumeva. I ja sam na “meti” prijatelja koji navijaju za Partizan, mada ih nema mnogo. I moja najveća zamerka Milojeviću je što je “dozvolio” da me “maltretiraju” Rnić I Tadija. Ali ćutim I trpim, šta ću, do nrednog derbija.

I da se vratim zbilji. Udar na ružan I nekorektan način, od onih koji sebe zovu zvezdašima, samo šteti klubu svelte tradicije.  Život teče dalje, poraz boli ali je sastavni deo sporta. Sigurno je da Zvezda u poslednje vreme igra slabo, ali je sigurno da njeno lice protiv Partizana nije ono pravo.

Kao što Milojević nije bio najbolji na svetu posle sjajnih rezulata, a glorifikovali su ga, siguran sam, najviše oni koji su ga sada najviše napadali, tako ni sada nije najgori posle jednog poraza.

Vreme koje dolazi biće vreme istine, i za Milojevića i za njegove kritičare.  

ŠTA JE ALEKSANDAR VELIKI HTEO DA KAŽE?

Vreme prolazi, ali košarka nam je svima još u glavama. Amerika je pala, ta utakmica nam je donela i sreću i tugu. Sreću jer smo porazili NBA igrače koje smo hteli da pobedimo u finalu, tugu jer smo baš protiv njih pokazali da nam je mesto bilo u finalu.

U pravu je Raduljica kada kaže da peto mesto nije tragedija. I nije, ali je kapiten „orlova“ morao i da kaže da je peto mesto veliki neuspeh. Veliki, jer je naša reprezentacija, šta god ko mislio, po imenima verovatno najbolja na planeti. Bolja i od Španije i od Argentine, a obe selekcije su nas dobile, i to zasluženo. Ali, imena ne igraju. Igra tim, što reče Mark Gasol, ali mi u mnogim segmentima to nismo bili.

Otišlo je zlato, otišao je selektor. Zlato neočekivano, Aleksandar Djordjević očekivano. Neočekivano jer smo zlato već „spakovali“ u džep posle sjajnih igara na pripremnim utakmicama i na startu SP, očekivano, jer oni koji Saleta poznaju, znali su i da će posle Kine otići, pogotovo ako ostvari životni san i najzad, posle tri srebra, stigne do žeženog zlata.

Otišao je tužan, i kažu izveštači, sa suzama u očima, ali je ostalo mnogo nedoumica i nerazjašnjenih situacija.

Nešto se dogodilo?

Šta, znaju samo akteri, igrači koje je on pozvao. Prvo se dogodio Milutinov, koji je praktično sam izašao sa terena jer nije bio zadovoljan kako su se saigrači odnosili prema njemu na terenu.  Selektor je to objasnio rečima da se  naš centar nije osećao baš dobro, ali već druga rečenica, da centri moraju da dobijau više lopti, potire ovu prvu.

Nisam od onih koji pljuju posle loših izdanja, iako ne krijem da sam razočaran orlovskim letom iznad Kine. Jer, ne mogu protiv sebe, verovao sam u ovu ekipu, i dalje mislim da su dva loša dana, a to ne prolazi ni u amaterskim takmičenjima, srušila sve snove i nade. Elem, verujem da ćemo uskoro imati pravu, smislenu i poštenu analizu neuspeha, ali i da moramo da i dalje poštujemo te momke jer će većina igrati, nadam se, i na Olimpijskim igrama u Tokiju.

Nešto se dogodilo?

Šta, valjda ćemo saznati.  Sale nacionale je uputio zahvalnost svima, hvalio i igrače i njihov karakter, izmedju ostalog je rekao:

-          Hvala svim igračima koji su bili ovde, zajedno smo se digli, zajedno su me digli. Mnogo im dugujem, neizmerno ću im biti zauvek zahvalan. Hvala svima, mislim da je bilo ekstra.

Lepo i emotivno. Ali, jedna rečenica, posle hvlospeva Bogdanoviću kao lideru koji je odigrao fenomenalno čitav turnir, demantuje ono prvo.

„Očigledno je da nismo svi došli da igramo za pobedu“ – naglasio je.

Šta je time hteo da kaže Aleksandar Veliki?

Očigledno je da nije sve  funkcionisalo kako smo mi, ovde u Srbiji, mislili. Jasno je i da je bilo problema u svlačionici i da je je verovatno i to bio jedan od razloga što nismo bili prvi ili drugi, već tek peti. Istina je zamagljena, sakrivena, ali zarad košarke, našeg zlatnog sporta, koji je to uvek bio i biće,  jer Srbija će uvek znati da iznedri nove i nove talente i pretvarati ih u asove, mora da se kaže jasno i glasno šta se dogodilo, zašto se „orlovi“ vraćaju slomljenih krila.

Ova istina je potrebna ne da bi nekoga napadali i osudjivali, jer jedan neuspeh ne može da naciju pretvori u sudiju koji će naše igrače poslati na sportsku giljotinu. Ne,  jer naši košarkaši nikoga nisu ubili, jednostavno, nisu ispunili naša očekivanja, bili su peti na svetu i tačka.

Izgubili smo zlato, izgubili smo i selektora. Ali, pre nego što dobijemo novog,  on mora, ako ništa drugo, da zna sve. I dobro i loše. Kao i srpski narod koji je navijao, radovao se,  patio, ljutio, tugovao, verovao...

Da bi moglo da se krene u nove pobede!

KO NAM UKRADE ZLATO?

Septembar mesec je trebalo da bude srpska „zlatna struna“. Sve je bilo pripremljeno, da zlato osvoje odbojkašice, da zlato osvoje košarkaši,  da se dva puta zaori „Srbijo“ kada se laureati popnu na balkon. I devojke su odbranile evropsku krunu, lepo se radovale, donele i nama radost do neba. Kraljice.

A košarkaši?

Sapleli su se u četvrtfinalu!

Ko nam ukrade zlato?

Pa već smo ga imali u džepu. Radovali smo se svi, ama baš svi, i novinari i navijači, unapred. Izgleda da su se poradovali unapred i oni koji nisu smeli – košarkaši.

Ko nam ukrade zlato?

Nisu ni Španci, jer nam je ostalo da,  kako su mediji pisali ili objavlijivali- težim putem stignemo do zlata -  a nisu ni Argentinci, jer smo mi sami sebe pobedili. „Gaučosi“, predvodjeni Skolom ( čovek ima samo 39 i nešto godina), i bekovima Real Madrida, Kampaco se šalio, driblao i pogadjao iz svih pozicija, razbucali su nas i brzinom i energijom i šutevima za tri poena.  Ali, gde je bila ta naša čuvena odbrana? Šta se dešavalo sa Jokićem, koji se igrao u NBA, da mu kradu lopte dok ih vodi, zašto nije šutirao iz zicer pozicija nego je hteo da asistira  i -  grešio... Bjelica je muški rekao da je igrao kao g.... jer je svestan da je kao jedan od lidera tima morao da nosi „orlove“ do pobede. Pomenuo sam samo ovu dvojicu jer su to naši NBA korifeji, ali i ostali igrači, jedino bih izdvojio Bogdanovića, nisu pokazali ni deo svog repertoara. A uglavnom su svi imali sjajne role u Evropi.

Ko nam ukrade zlato?

Znam, sada će svi odapinjati otrovne strele ka našim dojučerašnjim herojima. Ali to je sport i to je tako. Narod je bio uveren da smo najbolji,  i ja smatram da su po igračkom kadru „orlovi“ morali da igraju u finalu. Medjutim, nismo funkcionisali kao tom. Zašto? E, bilo bi previše da ja budem taj koji će da analizira neuspeh, moraće to da uradi, pre svega, selektor Djordjević. A „Sale nacionale“ je očgledno upao u vrtlog strasti i grešaka pa nije mogao da mrdne sa klupe. Protiv Španaca smo ga videli kako glavu drži medju šakama, protiv Argentinaca je tek ponekad skakao sa klupe. Kao da je i on izgubio vazduh koji je nedostajao i u plućima naših reprezentativaca pa su delovali sporo, tromo, nekako izgubljeno.

Pogled sa strane, kraj tv ekrana, sugerisao je da ekipi nedostaje snaga. Delovalo je kao da su fizički nespremni. Jer, kako drugačije objasniti da su Argentinci prolazili pored njih kao nekada Stenmark kroz slalom kapije... Nacija je „pukla“, nije bilo kafića, kafane a da nije bilo puno kao oko, da se nije navijalo kao na stadionima, dečaci i devojčice su bežali iz škole da bi gledali Srbiju. Našu moćnu Srbiju. Ko bi rekao da će tuga zameniti radost, da ćemo stati i pasti već u četvrtfinalu. A svi smo očekivali meč sa Amerikancima, navijali da dodju do finala pa da im onda mi održimo lekciju. Da budem iskren, i ja sam verovao da ćemo osvojiti zlato, i ja sam čak na nekim televizijama pričao da jedva čekam da „išamaramo“ drugi tim NBA Amera. I pogrešio sam, nažalost. Igraćemo sa Amerikancima ali ne za zlato već za peto mesto.

Koliko god  nacija bila ljuta, sigurno je najteže pulenima Aleksandra Djordjevića. U pravu je Raduljica kada kaže da ovaj neuspeh nije tragedija, tragdediju je doživeo Vasa Micić kome je umrla majka, ali za nas koji ih volimo i koji volimo košarku, jeste neka vrsta tragedije. Ne one prave, ali sportske. Jer, svi smo im verovali i normalno je da smo razočarani. Zato što znamo koliko vrede, a znamo i da su sami sebe sapleli. Možda su naši hvalospevi posle pobeda nad Angolom i Filipinama uticali da i oni počnu da se spremaju za finalni meč, a da su zaboravili da do borbe za zlato ima još nekoliko opasnih stanica.

I sada „Orlovi“  moraju da izadju iz mraka, „polete“, a mi moramo da i dalje navijamo. Kao i do sada.

Ipak, ostaće zanavek da lebdi pitanje: ko nam ukrade zlato?

Mada znamo, sami sebi smo „zavukli ruku u džep“ , „izgubili“ medalju i ostali praznih šaka.

DECO, GDE VAM JE BILO SRCE?

Kada sam pogledao sastav naše mlade reprezentacije, rekao sam sebi: super, opet imamo sastav koji će igrati na Evropskom prvenstvu. Iako grupa nije naivna, protivnici su na osim Rusije koja nas je na startu pobedila sa 1:0, Bugarska, Poljska, Letonija i Estonija.

A onda, poraz, koji ne može da se opravda. Ne zbog toga što su izgubljena tri boda u Saransku, pred 20.000 gledalaca, i porazi su sastavni deo igre, ali je bitan način na koji su se „orlići“ vratili kući pognutih glava. Neverovatno je koliko je sve delovalo nekako bezidejno, sporo, traljavo...  Nije bilo igre, nije bilo pasa, nije bilo šansi. Ali, ono što je najgore, nije bilo agresije, nije bilo borbe, nije bilo energije. Igralo se peške, a utisak je, bar pored malih ekrana, da su otaljavali posao i da su jedva čekali da se utakmica završi.

Deco, gde vam je bilo srce?

Za dres sa državnim grbom mora da se gine. Novi selektor Neško Milovanović tako je na debiju osetio gorčinu poraza, ali se nadam i da je shvatio gde se grešilo. I zašto su naše nade, posle deset minuta, nas koji smo ih gledali, ostavili bez nade.

Zašto ljutnja u mom tekstu? Pa zato što su u reprezentaciji Srbije sve internacionalci, a u timu Rusije nema igrača koji zaradjuju hleb u inostranstvu. Pogotovo ne na zapadu. Domaćin nam je očitao lekciju, pre svega iz, neću da kažem patriotizma, jer ne verujem da „orlići“ ne vole svoju zemlju, daleko od toga, ali sigurno iz profesionalizma. Koji bi  trebalo da teče u fudbalskim venama naših „orlića“ jer za život zaradjuju tamo gde se to podrazumeva.

Da ne pišem ovo u prazno neka govore i ovi podaci. Mančester siti ima tri srpska igrača: braća Ilić, nekadašnji igrači Crvene zvezde, su pozajmljenii holandskom prvoligašu NAK iz Brede, a centarfor Čukaričkog Tedić je pre neki dan stavio paraf na trogodišnji ugovor sa engleskim šampionom, ali će do januara ostati na Banovom brdu. Naravno, pitanje je da li će i kada zaigrati za Siti, ali dovoljno je i to što su pod njihovim skutima...

Idemo dalje: kapiten Adžić nosi dres Anderlehta, Vlahović i Terzić su u Fiorentini, Svetozar Marković u Olimpijakosu, Mašović je preko Briža stigao u Norvešku, Račić  (Valensija) će ove sezone igrati za portugalskog prvoligaša Farmalikao,  Joveljić predvodi napad Ajntrahta iz Frankfurta,  dok Zlatanović svoj „grumen zlata“  traži u Španiji.

Treći Ilić, golman Voždovca, sprečio nas je težeg poraza, a u odbrani je igrao štoper Partizana Pavlović (trebalo da ode u Juventus pa u Lacio, da bi ostao na crno-belom delu Topčiderskog brda), na sredini terena pojačanje Zvezde iz Rrada Njegoš Petrović i nekadašnji učenik Partizana a sada prvotimac Čukaričkog Birmančević... Kada se sve sabere  i oduzme, takav sastav je podbacio, ali ne treba nšu decu odmah stavljati na stub srama niti je to bila moja želja. Jer, ja sam uveren da će oni već na sledećoj utakmici, kada dočekujemo Letoniju u Novom Sadu, pokazati drugo lice. Ono pravo. Poraz od Rusije mora da bude nauk  i „orlićima“ i novom selektoru, a to što su   od 59.  minuta igrali sa igračem manje, ne može da im bude alibi.

Ne ide nam na ruku što su Bugari u Letoniji bili efikasni (4:0),  a i Poljaci  slavili u Letoniji (1:0), medjutim, ima još mnogo da se igra. I zato, hajde da ovaj tekst završim u optimističkom tonu, pošto ja još uvek verujem u „orliće“. Uz samo jedan mali savet: ostavite srce na terenu, tek tada će vaš kvalitet, koji nije sporan,  doći do izražaja.

FUDBAL MORA DA IZADJE IZ ZAPEĆKA

Koliko Srbi vole pobednike vidi se i po ovim lepim, septembarskim danima koji liče na leto. Košarkaši pune restorane  i kafiće, ljudi beže sa posla da gledaju „orlove“ Aleksandra Djordjevića, a svaka pobeda se proslavlja kao da je finale Svetskog prvenstva. Zlato se ne sanja nego očekuje, a da budem isken, i ja mislim da je došlo vreme da se Srbija nadje na najvišem stepeniku svetskog trona.

Odbojkašice, svetske i evropske prvakinje, brane zlato na EP, i to kako. Fenomenalno, a gotovo lagano su stigle do polufinala. Košarkaši su isprašili Italiju pa sada svi očekuju da košarkašice ispraše Italijanke, koje su preko mreže pa neće moću da tuku kao „azuri“ u Kini, i dodju do novog finala.

I tenis je bio interesantan dok Novak Djoković nije predao meč Stenu Vavrinki, pa sada dogadjaje iz daleke Australije prate uglavnom oni koji su zaraženi virusom belog sporta, kao moj prijatelj Velja.

I tek sada dodjoh do fudbala, moje velike ljubavi. Skoro je neverovatno da najpopularniji sport na svetu pa, naravno i u Srbiji, dodje nekako u drugi plan. Ma, i u treći, u zapećak. I to sada, kada na Stadion „Rajko Mitić“ stiže Portugal, aktuelni evropski šampion i  pobednik prve Lige nacija. I to je manje važno od činjenice da novi stručni štab na čelu sa Ljubišom Tumbakovićem ima težak zadatak da protiv, bar na papiru najboje selekcije Starog kontinenta, ostvari trijumf koji bi ostavio nadu da možemo na Evropsko prvenstvo. Jer, u zemlji Srbiji niko neće biti zadovoljan ni bodom, koji bio bio kao kuća, jer, jednostavno, ma kakav Ronaldo i družina, mi moramo do tri boda.

Istina je, bodovi su nam potreban kao voda žednom, ali je istina da su potrebni i Portugalcima. Jer, prvak Evrope je remizirao dva puta kod kuće, i sa Ukrajinom (0:0) i sa Srbijom (1:1), i u manjku je, ako gledate da su papirnati favoriti, čak četiri boda. Što opet  znači da ih ni bod u Beogradu „ne vadi“, s obzirom da su Ukrajinci odmakli a da ih čeka pakao u Kijevu.

E, sada, dolazimo do onoga, vatreno srce a hladna glava na nekadašnjoj „Marakani“  jer se očekuje pun stadion. Bar ako je verovati informacijama da je već prodato preko 20.000 ulaznica. Samo, to je lakše reći nego uraditi. A vruć krompir je u rukama iskusnog Tumbakovića. Koji je uspeo da vrati „prekobrojne“, Luku Milivojevića i Nastasića, ali treba da vrati i atmosferu i duh zajedništva koji je nedostajao još od povratka „orlova“ sa Mundijala u Rusiji. Neće mu biti lako jer su zahtevi veliki i brzometni, a posle Portugala sledi i “već dobijeni“ meč u Luksemburgu.

Koliko je jak Potugal svi znaju, a sam podatak da od 25 reprezentativaca, samo petorica igraju kod kuce, to potvrdjuje. Bitno je, naravno, 100 puta ponoviti da Portugal nije Ronaldo. Ma kako to znali i igrači i navijači, taj „crv“ u glavama svih kada se pomene jedan od najboljih fudbalera sveta svih vremena, „radi“. I ostali se brišu iz memorije. Što je, naravno, pogrešno jer ko sme da zaobiće malog Feliksa (19) koji je iz Benfike otišao u madridski Atletiko za 126 miliona evra, ili Bernarda Silvu, jednog od motora Mančester sitija, driblera iz Valensije Guedeša, iskusnog  Ruia Patrisia (Vulverhempton) koji je na poslednjem Evropskom prvenstvu proglašen za najboljeg golmana, ili dvojicu sjajnih bekova Semeda (Barselona) i Ruia (Napoli)... Da ne nabrajam više jer to Tumbaković, svakako, zna bolje od mene.

Dakle, subota baš nije dan D, ali je važan dan za srpski fudbal. Pobeda nas diže u nebo, remi nam čuva nadu, a poraz... O porazu neću, ne pada mi napamet. Poraz bi nas već odveo u ambis i onda bi nam ostala opcija B, da na Evropsko prvenstvo odemo preko  Lige nacija. Jer smo trijumfom u grupi obezbedili baraž. Ali, hajde da ne čekamo te mečeve nego da uživamo u subotu. U igri i osvajanju bar jednog boda.  Ako pozovemo statistiku u pomoć, možemo da budemo optimisti, jer mi umemo sa Portugalom. Mada smo s njima uglavnom remizirali. I poslednje dve utakmice smo odigrali nerešeno, neka nam i treća (utakmica) bude sreća i neka nam donese tri boda.

ZADOVOLJNI SAMO 92 ODSTO!

Srbija se pretvorila u košarkašku loptu.  Srbija, ni manje ni više, nego traži zlato. Ali,  preko Amerikanaca jer bi samo tada zlato  sijalo kao pravo zlato. Hoćemo da pobedimo sve na koje  naidjemo,  ali Ameri moraju  da nam dodju na crtu. I da im pokažemo ko je gazda u Kini.  A to znači na svetu.

Nije bilo kafića u Beogradu a da nije bilo puno kao oko, a navijanje kao na „Marakani“.  Kafić „Diskobolos“ na Vračaru,  poznat po tome što  je  stecište sportskog sveta,  bio je pun kao nar. Trebalo je u tom grotlu, potpomognutom, rakijom, viskijem i pivom, izdražati.  Jer, Srbi kao Srbi, nisu zadovoljni ni kada Italijane razbijemo. Brada Jovanović, nekada glavni urednik „Sporta“ , bio je najkonkretniji: „ Zadovoljan sam samo 92 odsto (Srbija – Italija 92:77),  a da smo došli do „stotke“,  a mogli smo,  bio bih zadovoljan 100 odsto.“

Nije bilo kafića u Beogradu a da nije bilo puno kao oko, a navijanje kao na „Marakani“.  Kafić „Diskobolos“ na Vračaru,  poznat po tome što  je  stecište sportskog sveta,  bio je pun kao nar. Trebalo je u tom grotlu, potpomognutom, rakijom, viskijem i pivom, izdražati.  Jer, Srbi kao Srbi, nisu zadovoljni ni kada Italijane razbijemo. Brada Jovanović, nekada glavni urednik „Sporta“ , bio je najkonkretniji: „ Zadovoljan sam samo 92 odsto (Srbija – Italija 92:77),  a da smo došli do „stotke“,  a mogli smo,  bio bih zadovoljan 100 odsto.“

Njegove reči najbolje ilustruju duh srpskog naroda.  Jednostavno, ako smo najbolji, onda hoćemo da pobedimo najbolje. Da se ne lažemo, imamo drim tim i ako sada ne pobedimo Amere, ne znam kada ćemo. Ali, slažem se sa trenerima, treba igrati utakmicu po utakmicu. I sve će biti kako nacija želi.

Ono što je osnovno, košarka je nacionalni sport. Nije fudbal, koji je nešto drugo, a danas pogotovo, planetarni biznis, ali mi smo rodjeni i pod košatrkaškom zvezdom. Lepota poroka me podseća na košarku, jer uživamo kako igraju naši momci. Šut, asistencije, lopta iza ledja, u prostor, ma, sve znamo. Pobediti Italijane sa 15 razlike je podvig. Jer, ko god šta misli, ja sam uveren da su „azuri“ bolji od Španije koju mnogi protežiraju kao selekciju koja bi eventualno mogla Srbiji da stane na put.

Ali, ja ne vidim ko može da nas saplete. Jer, Srbija još nije dala gas do daske. Čini mi se da Jokić još igra sa 50 odsto, iako je protiv Italijana postigao 15 pogodaka (pet – pet  za dva poena),   baš kao i Bjelica. Možda njegovih pet poena izgleda malo,  ali imao je sedam skokova i devet asistencija. A Marjanović je još nekako  u „ilegali“, da ne idem dalje.  Jer, kada naši krenu punom snagom, biće to fešta na srpski način.  Pa, ko će zaustaviti snajpera Bogdanovića, kako on šutira,  šest trojki, 31 poen u košu Italijana...

Sigurno je jedno, selektor Aleksandar Djordjević sigurnom rukom vodi „orlove“ ka orlovskim visinama, a nama ostaje da uživamo u svakom sledećem meču i čekamo to finale svih finala. I da se molimo Bogu da Amerikanci stignu do borbe za titulu jer do sada nisu pokazali koliko zaista vrede. A vrede sigurno više. Medjutim, ervopske reprezentacije neće protiv Amerike sa belom zastavom, pa je pitanje kakav će biti rasplet.

Srbija se pretvorila u košarkašku loptu, konstatovali smo, ali i ona odbojkaška nam ne donosi manje uživanja i sreće. Naše dame, koje su i svetski i evropski prvak, lagano su Bugarkama pokazale da nisu naša klasa (3:0) i stigle su do polufinala Evropskog prvenstva.  I sada nam nedostaje još samo korak do finalnog meča i odbrane titule.

Lepo je ovh dana biti Srbin..