FUDBAL MORA DA IZADJE IZ ZAPEĆKA

Koliko Srbi vole pobednike vidi se i po ovim lepim, septembarskim danima koji liče na leto. Košarkaši pune restorane  i kafiće, ljudi beže sa posla da gledaju „orlove“ Aleksandra Djordjevića, a svaka pobeda se proslavlja kao da je finale Svetskog prvenstva. Zlato se ne sanja nego očekuje, a da budem isken, i ja mislim da je došlo vreme da se Srbija nadje na najvišem stepeniku svetskog trona.

Odbojkašice, svetske i evropske prvakinje, brane zlato na EP, i to kako. Fenomenalno, a gotovo lagano su stigle do polufinala. Košarkaši su isprašili Italiju pa sada svi očekuju da košarkašice ispraše Italijanke, koje su preko mreže pa neće moću da tuku kao „azuri“ u Kini, i dodju do novog finala.

I tenis je bio interesantan dok Novak Djoković nije predao meč Stenu Vavrinki, pa sada dogadjaje iz daleke Australije prate uglavnom oni koji su zaraženi virusom belog sporta, kao moj prijatelj Velja.

I tek sada dodjoh do fudbala, moje velike ljubavi. Skoro je neverovatno da najpopularniji sport na svetu pa, naravno i u Srbiji, dodje nekako u drugi plan. Ma, i u treći, u zapećak. I to sada, kada na Stadion „Rajko Mitić“ stiže Portugal, aktuelni evropski šampion i  pobednik prve Lige nacija. I to je manje važno od činjenice da novi stručni štab na čelu sa Ljubišom Tumbakovićem ima težak zadatak da protiv, bar na papiru najboje selekcije Starog kontinenta, ostvari trijumf koji bi ostavio nadu da možemo na Evropsko prvenstvo. Jer, u zemlji Srbiji niko neće biti zadovoljan ni bodom, koji bio bio kao kuća, jer, jednostavno, ma kakav Ronaldo i družina, mi moramo do tri boda.

Istina je, bodovi su nam potreban kao voda žednom, ali je istina da su potrebni i Portugalcima. Jer, prvak Evrope je remizirao dva puta kod kuće, i sa Ukrajinom (0:0) i sa Srbijom (1:1), i u manjku je, ako gledate da su papirnati favoriti, čak četiri boda. Što opet  znači da ih ni bod u Beogradu „ne vadi“, s obzirom da su Ukrajinci odmakli a da ih čeka pakao u Kijevu.

E, sada, dolazimo do onoga, vatreno srce a hladna glava na nekadašnjoj „Marakani“  jer se očekuje pun stadion. Bar ako je verovati informacijama da je već prodato preko 20.000 ulaznica. Samo, to je lakše reći nego uraditi. A vruć krompir je u rukama iskusnog Tumbakovića. Koji je uspeo da vrati „prekobrojne“, Luku Milivojevića i Nastasića, ali treba da vrati i atmosferu i duh zajedništva koji je nedostajao još od povratka „orlova“ sa Mundijala u Rusiji. Neće mu biti lako jer su zahtevi veliki i brzometni, a posle Portugala sledi i “već dobijeni“ meč u Luksemburgu.

Koliko je jak Potugal svi znaju, a sam podatak da od 25 reprezentativaca, samo petorica igraju kod kuce, to potvrdjuje. Bitno je, naravno, 100 puta ponoviti da Portugal nije Ronaldo. Ma kako to znali i igrači i navijači, taj „crv“ u glavama svih kada se pomene jedan od najboljih fudbalera sveta svih vremena, „radi“. I ostali se brišu iz memorije. Što je, naravno, pogrešno jer ko sme da zaobiće malog Feliksa (19) koji je iz Benfike otišao u madridski Atletiko za 126 miliona evra, ili Bernarda Silvu, jednog od motora Mančester sitija, driblera iz Valensije Guedeša, iskusnog  Ruia Patrisia (Vulverhempton) koji je na poslednjem Evropskom prvenstvu proglašen za najboljeg golmana, ili dvojicu sjajnih bekova Semeda (Barselona) i Ruia (Napoli)... Da ne nabrajam više jer to Tumbaković, svakako, zna bolje od mene.

Dakle, subota baš nije dan D, ali je važan dan za srpski fudbal. Pobeda nas diže u nebo, remi nam čuva nadu, a poraz... O porazu neću, ne pada mi napamet. Poraz bi nas već odveo u ambis i onda bi nam ostala opcija B, da na Evropsko prvenstvo odemo preko  Lige nacija. Jer smo trijumfom u grupi obezbedili baraž. Ali, hajde da ne čekamo te mečeve nego da uživamo u subotu. U igri i osvajanju bar jednog boda.  Ako pozovemo statistiku u pomoć, možemo da budemo optimisti, jer mi umemo sa Portugalom. Mada smo s njima uglavnom remizirali. I poslednje dve utakmice smo odigrali nerešeno, neka nam i treća (utakmica) bude sreća i neka nam donese tri boda.