KO NAM UKRADE ZLATO?

Septembar mesec je trebalo da bude srpska „zlatna struna“. Sve je bilo pripremljeno, da zlato osvoje odbojkašice, da zlato osvoje košarkaši,  da se dva puta zaori „Srbijo“ kada se laureati popnu na balkon. I devojke su odbranile evropsku krunu, lepo se radovale, donele i nama radost do neba. Kraljice.

A košarkaši?

Sapleli su se u četvrtfinalu!

Ko nam ukrade zlato?

Pa već smo ga imali u džepu. Radovali smo se svi, ama baš svi, i novinari i navijači, unapred. Izgleda da su se poradovali unapred i oni koji nisu smeli – košarkaši.

Ko nam ukrade zlato?

Nisu ni Španci, jer nam je ostalo da,  kako su mediji pisali ili objavlijivali- težim putem stignemo do zlata -  a nisu ni Argentinci, jer smo mi sami sebe pobedili. „Gaučosi“, predvodjeni Skolom ( čovek ima samo 39 i nešto godina), i bekovima Real Madrida, Kampaco se šalio, driblao i pogadjao iz svih pozicija, razbucali su nas i brzinom i energijom i šutevima za tri poena.  Ali, gde je bila ta naša čuvena odbrana? Šta se dešavalo sa Jokićem, koji se igrao u NBA, da mu kradu lopte dok ih vodi, zašto nije šutirao iz zicer pozicija nego je hteo da asistira  i -  grešio... Bjelica je muški rekao da je igrao kao g.... jer je svestan da je kao jedan od lidera tima morao da nosi „orlove“ do pobede. Pomenuo sam samo ovu dvojicu jer su to naši NBA korifeji, ali i ostali igrači, jedino bih izdvojio Bogdanovića, nisu pokazali ni deo svog repertoara. A uglavnom su svi imali sjajne role u Evropi.

Ko nam ukrade zlato?

Znam, sada će svi odapinjati otrovne strele ka našim dojučerašnjim herojima. Ali to je sport i to je tako. Narod je bio uveren da smo najbolji,  i ja smatram da su po igračkom kadru „orlovi“ morali da igraju u finalu. Medjutim, nismo funkcionisali kao tom. Zašto? E, bilo bi previše da ja budem taj koji će da analizira neuspeh, moraće to da uradi, pre svega, selektor Djordjević. A „Sale nacionale“ je očgledno upao u vrtlog strasti i grešaka pa nije mogao da mrdne sa klupe. Protiv Španaca smo ga videli kako glavu drži medju šakama, protiv Argentinaca je tek ponekad skakao sa klupe. Kao da je i on izgubio vazduh koji je nedostajao i u plućima naših reprezentativaca pa su delovali sporo, tromo, nekako izgubljeno.

Pogled sa strane, kraj tv ekrana, sugerisao je da ekipi nedostaje snaga. Delovalo je kao da su fizički nespremni. Jer, kako drugačije objasniti da su Argentinci prolazili pored njih kao nekada Stenmark kroz slalom kapije... Nacija je „pukla“, nije bilo kafića, kafane a da nije bilo puno kao oko, da se nije navijalo kao na stadionima, dečaci i devojčice su bežali iz škole da bi gledali Srbiju. Našu moćnu Srbiju. Ko bi rekao da će tuga zameniti radost, da ćemo stati i pasti već u četvrtfinalu. A svi smo očekivali meč sa Amerikancima, navijali da dodju do finala pa da im onda mi održimo lekciju. Da budem iskren, i ja sam verovao da ćemo osvojiti zlato, i ja sam čak na nekim televizijama pričao da jedva čekam da „išamaramo“ drugi tim NBA Amera. I pogrešio sam, nažalost. Igraćemo sa Amerikancima ali ne za zlato već za peto mesto.

Koliko god  nacija bila ljuta, sigurno je najteže pulenima Aleksandra Djordjevića. U pravu je Raduljica kada kaže da ovaj neuspeh nije tragedija, tragdediju je doživeo Vasa Micić kome je umrla majka, ali za nas koji ih volimo i koji volimo košarku, jeste neka vrsta tragedije. Ne one prave, ali sportske. Jer, svi smo im verovali i normalno je da smo razočarani. Zato što znamo koliko vrede, a znamo i da su sami sebe sapleli. Možda su naši hvalospevi posle pobeda nad Angolom i Filipinama uticali da i oni počnu da se spremaju za finalni meč, a da su zaboravili da do borbe za zlato ima još nekoliko opasnih stanica.

I sada „Orlovi“  moraju da izadju iz mraka, „polete“, a mi moramo da i dalje navijamo. Kao i do sada.

Ipak, ostaće zanavek da lebdi pitanje: ko nam ukrade zlato?

Mada znamo, sami sebi smo „zavukli ruku u džep“ , „izgubili“ medalju i ostali praznih šaka.