BANOVO BRDO KAO PLANINA

Čukarički održao lekciju i Partizanu, pobegao mu šest bodova i učvrstio se na drugom mestu sa četiri boda manje od vodeće Crvene zvezde

Neću ovom prilikom da pišem o novom porazu Partizana na domaćoj sceni jer je red da se neko i pohvali. Ne zbog nove pobede Čukaričkog (2:1) već zbog načina na koji je stigao do trijumfa. Ne samo u ovom meču, nego u toku čitavog prvenstva. Uostalom, Brdjani ne znaju za poraz još od decembra 2018. godine, poslednji put su pognute glave napustli teren u Senti 10. avgusta kada je slavio TSC.

Banovo brdo je kao planina, retko ko može da se popne do vrha i zabode pobedničku zastavu. Nije mogao ni Partizan. Ali, ono što je najvažnije, Čuka igra napadački, protiv svakog rivala. Trenerski tandem Aleksandar Veselinović i Dušan Djordjević prijatelji su još od srednje škole pa su zajedno i sada u trenerskim vodama. Veselinović, koji je karijeru gradio u Rusiji i Litvaniji (10 godina), mudro brodi prvoligaškim vodama uz svesrdnu pomoć Djordjevića koji je do juče bio i glavni urednik „Tipa“ koji izdaju „Večernje novosti“, ali je eto novinarsku karijeru pretpostavio trenerskom pozivu.  Najbolje rezultate je postizao kao glavnokomandujući  u IMT iz koga su na Bnovo brdo stigli golman Petrović, Kovač i Djordjević.

Dolaskom Dragana Galeta Obradovića na čelo kluba,  sve se promenilo 100 odsto. Nema laži nema prevare, plate i premije se isplaćuju bez dana zakašnjenja, često i pre vremena ako isplata pada u vreme vikenda, organizacija je na evropskom nivou, baš kao i uslovi. A potez koji je vlasnik kluba nedavno povukao, raritet je na svetskom nivou. Naime, Gale je zadovoljan kako se radi, potpisao  četvorogodišnji ugovor sa čitavim stručnim štabom! Dakle, potpis na „miran rad“ potpisali su šef stručnog štaba Veselinović, treneri Djordjević, Delibašić i Rendulić, trener golmana Kovačević i kondicioni Knežević.

I, bar za sada, takav način rada se isplaćuje. Čukarički je drugi na tabeli, ima četiri boda manje od Crvene zvezde, a dva više od Vojvodine (utakmica više) i šest od Partizana. Medjutim, ono što ovaj klub čini posebnim je što igračima niko ne stavlja teret od 100 kilograma na ledja da moraju i nemoguće. Jednostavno, traži se igra, promovisanje  mladih igrača, lep i ofanzivan fudbal a takav prilaz je i doveo do samog vrha tabele a očigledno je da taj put vodi ka Evropi.

Kada pogledate sastav Čukaričkog, odmah primećujete da se radi o miksu nekoliko starijih igrača i tin ejdžera pred kojima je svetla budućnost. Ti stariji su univerzalac Puškarić, kapiten Docić (vodja ekipe, sjajna leva noga, prekidi, pas, mogao bi bez problema da igra i u Zvezdi ili Partizanu), zatim crnogorski reprezentativac Kajević pa brzonogi Ndaje... A crno-bela deca,  Luka Stojanović ( golom je srušio sva nadanja bivešeg kluba da može bar do boda na Brdu) i povremeni reprezentaivac Bogosavac sa  24 i nešto leta su medju najstarijima. Ne treba zaboraviti ni Ćirkovića i 202cm visokog Šapića...

Zlatna nit Čukaričkog se ne prekida. Trener mlade reprezentacije Ilija Stolica računa na Tedića(2000. godište, već potpisao za Mančester siti i igra u svom klubu kao pozajmljen igrač), golmana Djordja Petrovića (mnogi tvrde da je talenat van serije), Birmanečevića koji dribla kao Brazilci i koji je izludeo doskorašnje saigrače iz Partizana, medju kandidatima su Kovač, nekadašnje dete Crvene zvezde koji je već nosio dres selekcije do 21. godine kao i Djordjević...

Interesantno je da sede na klupi Čukaričkog a u omladinskoj selekciji su standarni Vidosavljević (očekuje se da u dogledno vreme postane i A reprezentativac), Veličković i Kamenović, kao i povratnik u srpski fudbal Mićin koji je sjajnim igrama stigao i do Crvene zvezde pa se otisnuo u inostranstvo i sada traži fudbalsku rehabilitaciju na Banovom brdu.

 Kako sam ja odrastao na Banovom brdu i jedno vreme igrao za omladince Čukaričkog možda sam i pristrasan, ali verjem da ova generacija može da i na kraju sezone ostane na mestu na kojem je sada. 

MILOŠ ČUPIĆ I GAVRIĆ...

Čelnici i stručni štab Crvene zvezde moraju da iznadju način da svoje talente „pretvore“ u asove i daju im bar 50 odsto šansi koju dobijaju stranci

Ponedeljak, 28. oktobar, poslednji dan miholjskog leta, derbi Prve lige na lepo upakovanom pomoćnom terenu kraj „Marakane“, fenomenalna veštačka trava, dobro popunjene tribine i mnogo više Užičana nego Beogradjana. Grafičar je dočekao Zlatibor,  izgubio sa 2:0 i na prvo mesto „doveo“ goste. Prelep dan, dobar fudbal, mada su klinci Zvezde koji nose dres Grafičara, da li zbog važnosti utakmice, podbacili. Ili da kažemo da su Zlatiborci odigrali dobro, jer smo  mi skloni da kada izgubi naš tim ne čestitamo gostu već pričamo samo o sopstvenim slabostima.

Tema ovog bloga ipak nije analiza te utakmice, taman posla, ali sam morao da „presavijem tabak“ i napišem ove redove o dvojici mladića koji MORAJU da budu veliki igrači. Jedan je golman Zlatibora Miloš Čupić (1999. godište) a drugi kapiten Grafičara Željko Gavrić(2000.).

Utakmicu sam gledao sa Timotijem Davidovićem Dačom koji je nakad bio proglašavan i za na jboljeg trenera u Jugoslaviji, a vrlo blizu je sedeo ineumorni Tomislav Milićević, čovek koji je na „Marakanu“, na kojoj je godinama nosio crveno-beli dres prvotimca, doveo „milion“ mladih igrača koji su postali i velike zvezde Crvene zvezde. Pored njih dvojice lakše sam pratio utakmicu, ali kada su u pitanju ova dvojica mladića nije ni bilo teško primetiti njihov svemirski talenat.

Na tribinama su bili i Dragan Džajić i Zvezdan Terzić a imali su šta da vide. Zašto ovo kažem? Jer i Čupić i Gavrić su igrači Crvene zvezde, golman je pozajmljen Zlatiboru na čijem golu je već drugu godinu, a odlični napadač je crveno-belo dete, pa kao i Eraković, Stojić, Stanojev, Santrač... su iz podmlatka prebačeni u Grafičar koji je filijala srpskog šampiona.

Elem, kada je mladi Čupić lako ukrotio nekoliko lopti, pogotovo one koje su dolazile iz kornera ili prekida, a na tribinama ljudi su se pitali: „Ko je ovaj“, a drugi pogrešno konstatovali: „Lako je Zlatiboru kada ima ovako  ISKUSNOG golmana“, svi su bili oduševljeni, ne samo odbranama nego i načinu na koji brani.

 Čak je i Toma, koji je toliko toga preturio preko glave, bio oduševljen: „Ne samo da je siguran, već brani toliko elegantno da je milina gledati ga“.

Miloš ima i starijeg brata koji je takodje golman. Obojica su se kalili na Staroj Karaburmi, stariji Stefan(25 godina) je bio mladi reprezentativac Srbije, sada brani u Araratu, šampionu Jermenije, a Miloš se sa Karaburme preselio na „Marakanu“ i sada se bori da se sa pozajmice u Zlatiboru vrati u Crvenu zvezdu. Stefan je, po kvalitetu, ipak mogao da ima i bolju karijeru, a pred Milošem je budućnost jer je, pogotovo za golmane, još uvek golobrad. Iako brani kao mator.

Šta reći o Željku Gavriću osim da bi i sada mogao bez problema da nosi dres prvog tima Crvene zvezde. Medjutim, kako je konkurencija žestoka a ima i mnogo stranaca koji očigledno  moraju da igraju,  bolje je da Željko igra u jakoj Prvoj ligi.

Kada je on u pitanju, Toma Milićević je jasan: “Ja ne pamtim kada sam video talentovanijeg igrača. Ima sve, i dribling i jak i precizan šut, dobar pregled igre, a uz to, sjajno je gradjen i može dosta da trči“.

E kada to kaže čika Toma, kako ga mnogi u Zvezdi zovu, onda je jasno da tu nema greške. I ostaje samo ono najvažnije, a što je uvek i najteže, kako će i kada će Gavrić stići na crveno-belu seniorsku pozornicu. Taj prelaz, a Željko je rodjen u decembru 2000, je najvažniji i najopasniji jer su se mnogi talentovani igrači, u tom prelaznom periodu, „ugasili“ kao sveća. Verujem da u Zvezdi pomno prate svakodnevni napredak Gavrića i da će ga na pravi način promovisati u novog asa.

„Kada je Gavrić u pitanju, ne može da se pogreši“ – konstatovao je i Dača Davidović –„Jer, dete ima sve. A raduje me i njegov prilaz igri, zato je verovatno tako mlad dobio kapitensku traku. Uz brzinu ima i znanje, a  neverovatno „vozi bicikl“. Taj dribling je već doveo do savršenstva. Rečju, biće paklen igrač“.

Nema ništa lepše nego gledati tu decu, još neiskvarenu profesionalnim manirima koji ih čekaju i u čiju mrežu se mnogi uhvate, koji sada, tako mladi,  vode svoje bitke. Ovoga puta izdvojio sam Miloša Čupića i Željka Gavrića, ali, tvrdim, Srbija je neiscrpan majdan talenata koji ne može da nestane, uprkos teškim vremenima. Jer, fudbal je igra ali i stalna borba, život.  

DOBRO I SLABO = NULA!

Ostrvljani nam dodjoše glave. Crvena zvezda je doživela debakl u Londonu protiv Totenhema (5:0) a Partizan je nesrećno izgubio od Mančester junajteda na svom terenu (0:1). Pa kada se sve sabere i oduzme, nisu problem samo dva poraza, već i činjenica da nije osvojen nijedan bod koji bi pomogao srpskom fudbalu da konačno izbori dva mesta u kvalifikacijama za Ligu šampiona.

Ovako, Zvezda je igrala slabo, Partizan dobro a saldo – nula.

Zvezda je ponovo pokazala da joj je rak-rana igranje na strani, pa su  je „spursi“ lako dobili i, što je najgore, napunili joj mrežu do vrha. Čak i u momentima kada su izabranici Vladana Milojevića bili egal sa goropadnim domaćinom, svaka kontra je bila šansa. Pre utakmice na ovom blogu sam pisao o utakmici i dao naslov: „Ranjeni Totenhem opasan po život“ i pokušao da iz svog ugla objasnim da to što su „pevci“ u krizi ne znači ništa na ovakvim, evropskim utakmicama. I ustvrdio da i njima mora da krene i samo poželeo da to ne bude u duelu sa našim šampionom. Nažalost, kada se razigraju i rastrče Kejn i Son, e onda su i mnogo bolji rivali u problemu. Zvezda je to osetila na svojoj koži, čak pet puta.

Partizan, s druge strane, odigrao je odlično i slobodno može da se konstatuje da je bio bolji rival od velikana sa Ostrva. I da je zaslužio bar bod. I uopšte me ne interesuje u kom sastavu je igrao Junajted, kada izadješ na terenu sa grbom kluba na prsima, ti si za mene tada najbolji tim. Uostalom, kada je Solksjer u 60. minutu na teren poslao dvojicu svojih najboljih igrača u ovom trenutku, Rašvorda i Džejmsa, koji su u remi derbiju Premijer lige minulog vikenda sa Liverpulom (1:1) bili sjajni, trebalo je očekivati bolju igru „crvenih djavola“. A Rašvord je igrao unazad, Džejms se vide samo kada je padao, pa gosti do kraja praktično nisu ni stigli do 16-terca Patizana.

Pa da se vratimo na zbirnu tabelu. I odmah da pojasnim: ako stignemo do 15. mesta na UEFA tabeli,  imali bismo dva predstavnika, ali ne od sledeće nego od sezone 2020/2021. Takodje, treba biti realan i reći da smo, kao 17. i blizu i daleko. Grci su sada 15, i Kiprani su ispred nas, ali opasnost dolazi iz drugog plana. Jer, Škoti koji imaju dve ekipe u Ligi Evrope igraju odlično i ako glazgovska kluba, Seltik i  Rendžers nastave u istom temnpu, mogu da nas bez problema preskoče. Kao i Hrvati, jer zagrebački Dinamo ove sezone zaista igra neverovatno.

Dakle, dva naša najbolja kluba ne igraju samo za sebe već i za srpski ponos, ali ove „nule“ u poslednjem kolu Lige šampiona i Lige Evrope, vratile su nas  korak unazad.

Zato moramo da gledamo unapred, a taj pogled je i te kako zamagljen. Zvezdi dolazi Totenhem i bod bi bio kao kuća, kakva kuća, kao soliter, ali videli smo kako ekipa iz Londona igra fudbal. Koliko god nam to teško padalo, to je ipak neka druga dimenzija fudbala. Naravno, navijači uvek očekuju čudo, prisećaju se Liverpula (2:0), ali je problem što je i Totenhemu pobeda neophodna. Pa, ako svi rezultati budu realni, skoro je sigurno da će Olimpijakos i Crvena zvezda u Pireju odlučivati o trećem mestu i ko će nastaviti da igra ali u Ligi Evrope.

S druge strane, Partizan je na tankom ledu. Gostuje Mančesteru i ekipi AZ iz Alkmara i dočekuje Astanu protiv koje će sigurno uknjižiti tri boda. Holandjani imaju bod više a drži ih i remi u Beogradu, pa odluka može da padne baš na holandskoj travi.

Elem, to nam je što nam je. Problem je što je naša Liga slaba, što se igra sporo dok u Evropi, pored znanja, dominira i snaga i brzina. I što rivali Zvezde i Partizana svake nedelje igraju jake utakmice, a naši predstavnici pobedjuju i sa kombinovanim sastavima. A opet se kod nas prečesto pominje reč – umor – što je zabranjeno u svakoj ozbiljnoj zemlji čiji klubovi imaju daleko  više utakmica u nogama.

Hajde na kraju ove „priče“ da ne budemo baš pesimisti pa da završimo sa onom floskulom, nada poslednja umire.

KRIZA TOTENHEMA OPASNA PO ŽIVOT

Možda će ovaj naslov da nekoga razočara ili naljuti, ili će neko reći, ovaj je poludeo (ima tu i zrnce istine) ali pokušaću u narednim redovima da to objasnim.

Pre svega navijačima Crvene zvezde i najviše onima koje dobro i dugo poznajem a koji su već uknjižili u crveno-belu riznicu bod, a nadaju sa i “trojci” u sred Londona . Kažu, ma “pevci” su već u kotlu, ne znaju ništa, pa izvukli su se i protiv Votforda koji čvrsto drži fenjer u Premijer ligi. I to, nema zbora, tačno je, ali postoji i nešto drugo…

A to je, mora  Totenhem da krene, a ne bi bilo dobro da krene baš u utorak uveče od 21 čas. Dok sam dolazio u “Diskobolos” da bi napisao ovaj blog, iz jednog kafića me zaustaviše, pa posle tužne price o neverovatnom porazu košarkaša od Krke, vratiše se na fudbal. I kaže meni jedan prijatelj, koji je živeo u Londonu: “Englezi kažu, pazi se nas kada postignemo gol, a pazi se nas i kada ga primimo”.

Ima kod Engleza i ona:  život teče dalje. Retko se oni osvrću iza sebe, uvek gledaju unapred. Tačno je da su “pevci” u krizi, da imaju jednu pobedu u sedam utakmica a dve na poslednjih 11. Tačno je i da je u svlačionici haos jer je Jan Vertongen preoteo suprugu Kristijanu Eriksenu , Ili je samo imao avanturu s njom, svejedno, tek, pola tima je stalo na stranu Belgijanca a pola na stranu Danca. Što je  najgore,najbolji igrač Totenhema (uz Harija Kejna), koji je letos jednom nogom bio u Real Madridu, izgleda je teško podneo neveru svoje lepše polovine. Dosta utakmica nije ni počeo, a kada je ulazio nigde ga nije bilo, a bez njega, Totenhem je sasvim drugi tim. U minus fazi.

Medjutim, to ne može večito da traje, sastav u kojem u odbrani igraju Aldervireld, Vertongen I Rouz, na sredini terena Sisoko, Ndombele (najskuplje letošnje popjačanje), Lamela, Eriksen I Dele Ali koji može da igra I ofanzivnije, a u napadu Lukas Moura, Son i Kejn, može da čobedi svaki tim na svetu. Uostalom, brzo smo zaboravili da je minule sezone četa Maurisija Poketina igrala u finalu Lige šampiona.

A kada smo već kod argentinskog trenera, on je sigurno u top 5  na svetu. Ako ne zauzima i bolje mesto. Trener gospodin, znalac, dao je veličanstvenu i istinitu izjavu. Naime, kada su ga igrači, nebili smirili strasti iz svačionice, pozvalu na večeru, on je u svom stilu rekao:”Naravno da sam otišao na večeru. A kada te igrači pozovu, onda postoje samo dve opcije, da hoće da te ispoštuju ili da su me pozvali da se oprostimo”

Špekulacije na tu temu su već počele, a svi su zaboravili da su sjajnog stratega zvali svi najveći klubovi Evrope, počev od Real Madrida, da ga u Mančester junajtedu čekaju kao ozebli sunce, ali da on nije hteo da mrdne iz svog doma, kako kaže, u Totenhemu. Remi sa Votfordom, a očekivala se sigurna pobeda, trebalo je da bude izlaz iz krize. Sada je pred njima naša Zvezda, a voda im je došla do vrha. Imaju samo bod i ako ne pobede našeg šampiona, drugo mesto (Bajern je sigurno prvi) će im biti dosta daleko, kao sunce u pripovetki Branka Ćopića.

Da se vratimo našoj Zvezdi. Siguran sam da trener Vladan Milojević i I igrači znaju da će im biti teže nego da je Totenhem spokojan. Njima su tri boda moranje, eto onda nama šanse da pokušamo da ih iznenadimo, jer, bez obzira na slabe igre engleskog tima, oni su favoriti, bar na papiru. I ako se gleda statistika. Jer, Zvezda je do sada 10 puta igrala na Ostrvu, ostvarila je samo jednu pobedu, onu čuvenu protiv Liverpula 1973. godine (2:1), četiri puta je igrala nerešeno i pet puta izgubila, uz gol razliku 6:16.

Ali, statistika ume često da vara, uostalom vremenska distanca je ne priznaje. Nekada bilo, sada se spominjalo. Ali sutra uveče u Londonu igraće neka nova Zvezda i neki novi Totenhem. I opet da citiram jednog zvezdaša koji mi je napomenuo: “Ako se Zvezda bude branila izgubiće, a ako napadne, opet će izgubiti”.

Hteo je verovatno moj prijatelj da mi kaže da će se utakmca odlučivati na sredini terena. Ipak, da ,ostavimo Milojeviću kako će igrati u Londonu. Do sada je pokazao da se najbolje snalazi baš kada igra protiv timova koji moraju da napadnu. I ne bi me iznenadilo da će Zvezda igrati čvrsto u odbrani, sa dva zadnja vezna i pojačanom veznom linijpom i sa jednim napadačem. Kojim, sačekajmo utorak uveče.

I hajde da budemo hrabri, nikako pesimiti ali ni preterani optimisti. Totenhem je jači, značajno  skuplji (tim je procenjen da 985 miliona evra), ali Totenhem je i u krizi. Aa Zvezda? Zvezda je opet na velikoj sceni, ne mora ništa, a može mnogo da dobije.

U to ime: srećno i berićetno.

PROMOCIJA U AUTOBUSU BROJ 83

Da su Srbi nebeski narod možemo da se uverimo na nekim primerima. Onim pozitivnim, o onim drugim, neću da pričam. Ali, ispričaću vam priču o promociji knjige u autobusu 83, ali to nije bila zvanična promocija nekog pisca već jednog penzionera. Bolje je, ipak, da krenem redom...

Udjem ja u autobus 83, tamo u Zemunu blizu Hepi televizije, u prvi red s desna, pored prozora gde me je pustila neka namrgodjena devojčica od 13-14 godina i počnem da listam „Novosti“ što uvek radim kada idem s kraja na kraj Beograda da mi prodje vreme. Na sledećoj stanici udje jedna bakica od 80 i nešto godina, na ramenima ranac dobro popunjen a vuče torbu kao da putuje u Rio de Žaneiro, jedva se  nekako popela uz stepenice. Pita devojčicu da sedne zbog torbe na njeno mesto a da ona predje nazad jer ima mesta, ali dete nešto ljuto posle dva-tri minuta razmišljanja nekako ustade...

Iza mene jedan stariji čovek, drugi seda pored njega i odmah zapodene priču. O tome kako se živi u Beogradu, šta valja, šta ne valja. I dok osoba A ne prestaje da melje, javi se i osoba B i govori mu kako bi on za tili čas rešio sva ta pitanja koja muče ovaj naš ionako izmučeni narod.

„Ma ne vredi“, kaže osoba A, „izgubili smo dušu, godine teške su iza nas“. A onda vadi dve knjige iz torbe i nastavlja:“ Evo, ja sam napisao dve knjige, treba da ih pročitaš.  Pogledaj samo ovaj uvod, sve će da ti kaže“. Osoba B  pokušava da se odbrani: “Ne vidim, mala su slova a nisam poneo naočare“. Ali ne da se ni osoba A:“ Polako, ja ću da ti pročitam“. Nekako se sporzumeše da će onaj pored prozora knjige da ponese kući, pa kada ih pročita da će mu se javiti. Razmeniše telefone i osoba B izadje na sledećoj stanici.

Naravno, nije ovo kraj priče. Udje drugi dekica i sede pored osobe A, nije se još  ni smestio a ovaj mu se obrati i poče da deklamuje istu priču o teškom životu, ljudima koji nisu ljudi jer su izgubili dušu. I osoba C se uhvati na lepak, poče i on da objašnjava kako bi sredio sve za pet minuta samo da ima vlast. Dovoljno da osoba A opet izvadi iz torbe dve nove knjige i da pokuša da  natera osobu C da ih čita, odmah i tu u busu. I dok traje njihova prepirka oko toga da li novopridošli ima naočare i da li uopšte zna da čita, kada se oglasi baka pored mene: „Ej, čoveče, pa nisi na promociji knjige. Pusti nas da mirno putujemo, muka mi je od tih priča. Izadjite napolje, sedite negde pa se nadglasavajte do mile volje“.

I dok sam očekivao da se onaj iza mene oglasi, žena koja je stajala tik uz baku skoči: „Šta vam smetaju, mirno i lepo pričaju, nikoga ne uznemiravaju“. Baka je pogleda i glasno reče: „Smetaju, naravno da smetaju, i viču, šta koga interesuje šta oni pričaju. Ali, šta to vas tangira, gledajte svoja posla“.

Ali hoćeš, ispostavi se da je to supruga osobe A pa je i normalno što je ona imala repliku. Baka se savi, stavi prste u uši i pokaza da neće da ih sluša. A dvojac bez kormilara nastavi svoju priču još neku stanicu, knjige predjoše iz ruke u ruku,  zakaza se i sastanak. Jer, osoba A je objasnila da ga mole po Beogradu da pravi takva, literarna okupljanja i da će ga svakako zvati.

Naravno da nisam stugao ni da prelistam „Novosti“ jer je ova bus promocija meni bila zanimljiva. Samo sam se smeškao i uživao, pola autobusa je dobacivalo, valjali su se od smeha i nikome nije smetala ni vrućina ni gužva.

A i meni je taj penzioner dao ideju. Pošto i ja pišem knjige, možda ću sledeću da promovišem u nekom busu, neće me bar ništa koštati.

VIKINŠKA OPASNOST

Pobeda u Litvaniji se nekako podrazumeva ali je Evropsko prvenstvo, bar iz grupne faze, daleko kao mesec. Ali, sutrašnja utakmica mora da bude prvi korak ka stvaranju ekipe koja će u baražu pokušati da stigne na evropski sajam fudbala. I zato, sada ne pišem o našim “orlovima” već se okrećem martu mesecu. Zašto? Zato što sam juče vrlo pomno pratio selekciju Norveške koj će nam, skoro sigurno, biti rival u polufinalu baraža.

I ono što sam video nije ni malo lepo, bar iz srpskog ugla. Norvežani su prvi koji su Špancima otkinuli bod, a pre toga je “furija” ostvarila šest pobeda,  ali su i dalje na četvrtom mestu. A samo drugo mesto vodi direktno na Evropsko prvenstvo.

Španci su sigurno prvi a za drugo mesto se bore Švedjani (14 bodova), Rumuni (13) a nadaju se i Norvežani koji imaju 10 bodova. I za njih je meč sa Rumunijom u utorak najvažniji, ali bi im i bod iz Bukurešta bio mali, a pobeda bi našim susedima produžila nadu da prestignu I Švedsku.  Pobeda bi im donela nadu jer u dva poslednja kola igraju kod kuće sa Farskim ostrvima i Maltom gde su već unapred uknjižili šest bodova.

Elem, da se vratim meču u Oslu. Ne znam kako je i zašto Norveška toliko zaostala za prvom trojkom, ali ono što je prikazala protiv Španije pokazuje da imaju odličan tim. “Vikinzi” su naravno, i to se podrazumeva, i agresivni i borbeni, pršti energija na svakom delu terena, ali su i hrabri i prilično brzi. Nemaju neka imena svetskog kalibra, to će možda postati još uvek  mladi Edegard, tek mu je 20 godina,  koji je kao čudo od deteta stigao u Real Madrid sa 16, ali se sada dokazuje u Real Sosijedadu (pre toga bio pozajmljivan Herenvenu I Viteseu). Ima sjajnu levicu, odličan pas i dobar šut i svakako je vodja ove iskusne ekipe.

Golgeter i najopasniji igrač je centarfor Bornmuta Džošua King. Brz, opasan i na travi i u skoku, ali se čini da mu je potrebno dosta šansi da bi zatresao mrežu. U svakom slučaju, biće (ja već odredio da ćemo sa njima igrati u martu) opasnost broj jedan za “orlovsku” odbranu.

Medjutim, bar po  tv utisku, najveća opasnost stiže sa bokova. Desni bek Olimpijakosa (protiv Crvene zvezde nedavno u LŠ neočekivano je sedeo na klupi i ušao u finišu meča) Elabdelaui (41 pu reprezentativac) je fenomenalan, korektan u odbrani, ali neverovatan u napadačkim akcijama. Gde god da se okreneš eto njega, znalac,  brz, a sjajno izvodiiI aute sa obe strane, lopta bačena rukom ide direktno u središte 16-terca. A s leve strane, iako nosi broj dva na ledjima, deluje još jedan ofanzivac  - Alesami. I on je pravi ofanzivac, hitar, neprijatan.

Na sredini terena, Edegerdu čuvaju ledja kapiten Johanson i Eriksen, dobri na lopti, trkači, baš kao i Selnes koji je tri godine igrao za Sent Etjen pre nego što je prešao u kineski Šenžen. A u odbrani snagom, ali ne i brzinom dominiraju štoperi Nortvajt ( 52 utakmice za reprezentaciju, koji se povredio  pa ga zamenio takodje iskusni Haland iz Rozenborga) i Ajer.

I da ne nabrajam više, sigurno će Ljubiša Tumbaković to analizirati mnogo bolje, ali eto neka ovo bude moj prilog budućim dogadjajima. Naravno da ne mislim da će Srbija, ako dodje do tog meča, biti u podredjenom položaju. Naprotiv, uveren sam da smo pojedinačno jači od “vikinga” ali fudbal je timska igra, a upravo to je segment koji je, čini mi se, najdiskutabilniji kada je naša selekcija u pitanju.  Ali, taj deo posla prepuštam Tumbi, koji je dovoljno iskusan i potkovan, da do marta skocka sastav koji će nas ipak i najzad odvesti na Evropsko prvenstvo.

Još jedan problem, ne baš mali, je što se u baražu igra samo jedna utakmica. I što će nas Norvežani, jer imaju bolji koeficijent, dočekati u Oslu. Mada, verujem, i to može da bude naša šansa. Ali, pokako, daleko je sunce, pardon, mart 2020.