Da
su Srbi nebeski narod možemo da se uverimo na nekim primerima. Onim pozitivnim,
o onim drugim, neću da pričam. Ali, ispričaću vam priču o promociji knjige u autobusu
83, ali to nije bila zvanična promocija nekog pisca već jednog penzionera. Bolje
je, ipak, da krenem redom...
Udjem
ja u autobus 83, tamo u Zemunu blizu Hepi televizije, u prvi red s desna, pored
prozora gde me je pustila neka namrgodjena devojčica od 13-14 godina i počnem
da listam „Novosti“ što uvek radim kada idem s kraja na kraj Beograda da mi
prodje vreme. Na sledećoj stanici udje jedna bakica od 80 i nešto godina, na
ramenima ranac dobro popunjen a vuče torbu kao da putuje u Rio de Žaneiro,
jedva se nekako popela uz stepenice.
Pita devojčicu da sedne zbog torbe na njeno mesto a da ona predje nazad jer ima
mesta, ali dete nešto ljuto posle dva-tri minuta razmišljanja nekako ustade...
Iza
mene jedan stariji čovek, drugi seda pored njega i odmah zapodene priču. O tome
kako se živi u Beogradu, šta valja, šta ne valja. I dok osoba A ne prestaje da
melje, javi se i osoba B i govori mu kako bi on za tili čas rešio sva ta
pitanja koja muče ovaj naš ionako izmučeni narod.
„Ma
ne vredi“, kaže osoba A, „izgubili smo dušu, godine teške su iza nas“. A onda
vadi dve knjige iz torbe i nastavlja:“ Evo, ja sam napisao dve knjige, treba da
ih pročitaš. Pogledaj samo ovaj uvod,
sve će da ti kaže“. Osoba B pokušava da
se odbrani: “Ne vidim, mala su slova a nisam poneo naočare“. Ali ne da se ni
osoba A:“ Polako, ja ću da ti pročitam“. Nekako se sporzumeše da će onaj pored
prozora knjige da ponese kući, pa kada ih pročita da će mu se javiti. Razmeniše
telefone i osoba B izadje na sledećoj stanici.
Naravno,
nije ovo kraj priče. Udje drugi dekica i sede pored osobe A, nije se još ni smestio a ovaj mu se obrati i poče da
deklamuje istu priču o teškom životu, ljudima koji nisu ljudi jer su izgubili
dušu. I osoba C se uhvati na lepak, poče i on da objašnjava kako bi sredio sve
za pet minuta samo da ima vlast. Dovoljno da osoba A opet izvadi iz torbe dve
nove knjige i da pokuša da natera osobu
C da ih čita, odmah i tu u busu. I dok traje njihova prepirka oko toga da li
novopridošli ima naočare i da li uopšte zna da čita, kada se oglasi baka pored
mene: „Ej, čoveče, pa nisi na promociji knjige. Pusti nas da mirno putujemo, muka
mi je od tih priča. Izadjite napolje, sedite negde pa se nadglasavajte do mile volje“.
I
dok sam očekivao da se onaj iza mene oglasi, žena koja je stajala tik uz baku
skoči: „Šta vam smetaju, mirno i lepo pričaju, nikoga ne uznemiravaju“. Baka je
pogleda i glasno reče: „Smetaju, naravno da smetaju, i viču, šta koga
interesuje šta oni pričaju. Ali, šta to vas tangira, gledajte svoja posla“.
Ali
hoćeš, ispostavi se da je to supruga osobe A pa je i normalno što je ona imala
repliku. Baka se savi, stavi prste u uši i pokaza da neće da ih sluša. A dvojac
bez kormilara nastavi svoju priču još neku stanicu, knjige predjoše iz ruke u ruku, zakaza se i sastanak. Jer, osoba A je objasnila
da ga mole po Beogradu da pravi takva, literarna okupljanja i da će ga svakako
zvati.
Naravno
da nisam stugao ni da prelistam „Novosti“ jer je ova bus promocija meni bila
zanimljiva. Samo sam se smeškao i uživao, pola autobusa je dobacivalo, valjali
su se od smeha i nikome nije smetala ni vrućina ni gužva.
A
i meni je taj penzioner dao ideju. Pošto i ja pišem knjige, možda ću sledeću da
promovišem u nekom busu, neće me bar ništa koštati.
Нема коментара:
Постави коментар