среда, 16. октобар 2019.

PROMOCIJA U AUTOBUSU BROJ 83

Da su Srbi nebeski narod možemo da se uverimo na nekim primerima. Onim pozitivnim, o onim drugim, neću da pričam. Ali, ispričaću vam priču o promociji knjige u autobusu 83, ali to nije bila zvanična promocija nekog pisca već jednog penzionera. Bolje je, ipak, da krenem redom...
Udjem ja u autobus 83, tamo u Zemunu blizu Hepi televizije, u prvi red s desna, pored prozora gde me je pustila neka namrgodjena devojčica od 13-14 godina i počnem da listam „Novosti“ što uvek radim kada idem s kraja na kraj Beograda da mi prodje vreme. Na sledećoj stanici udje jedna bakica od 80 i nešto godina, na ramenima ranac dobro popunjen a vuče torbu kao da putuje u Rio de Žaneiro, jedva se  nekako popela uz stepenice. Pita devojčicu da sedne zbog torbe na njeno mesto a da ona predje nazad jer ima mesta, ali dete nešto ljuto posle dva-tri minuta razmišljanja nekako ustade...
Iza mene jedan stariji čovek, drugi seda pored njega i odmah zapodene priču. O tome kako se živi u Beogradu, šta valja, šta ne valja. I dok osoba A ne prestaje da melje, javi se i osoba B i govori mu kako bi on za tili čas rešio sva ta pitanja koja muče ovaj naš ionako izmučeni narod.
„Ma ne vredi“, kaže osoba A, „izgubili smo dušu, godine teške su iza nas“. A onda vadi dve knjige iz torbe i nastavlja:“ Evo, ja sam napisao dve knjige, treba da ih pročitaš.  Pogledaj samo ovaj uvod, sve će da ti kaže“. Osoba B  pokušava da se odbrani: “Ne vidim, mala su slova a nisam poneo naočare“. Ali ne da se ni osoba A:“ Polako, ja ću da ti pročitam“. Nekako se sporzumeše da će onaj pored prozora knjige da ponese kući, pa kada ih pročita da će mu se javiti. Razmeniše telefone i osoba B izadje na sledećoj stanici.
Naravno, nije ovo kraj priče. Udje drugi dekica i sede pored osobe A, nije se još  ni smestio a ovaj mu se obrati i poče da deklamuje istu priču o teškom životu, ljudima koji nisu ljudi jer su izgubili dušu. I osoba C se uhvati na lepak, poče i on da objašnjava kako bi sredio sve za pet minuta samo da ima vlast. Dovoljno da osoba A opet izvadi iz torbe dve nove knjige i da pokuša da  natera osobu C da ih čita, odmah i tu u busu. I dok traje njihova prepirka oko toga da li novopridošli ima naočare i da li uopšte zna da čita, kada se oglasi baka pored mene: „Ej, čoveče, pa nisi na promociji knjige. Pusti nas da mirno putujemo, muka mi je od tih priča. Izadjite napolje, sedite negde pa se nadglasavajte do mile volje“.
I dok sam očekivao da se onaj iza mene oglasi, žena koja je stajala tik uz baku skoči: „Šta vam smetaju, mirno i lepo pričaju, nikoga ne uznemiravaju“. Baka je pogleda i glasno reče: „Smetaju, naravno da smetaju, i viču, šta koga interesuje šta oni pričaju. Ali, šta to vas tangira, gledajte svoja posla“.
Ali hoćeš, ispostavi se da je to supruga osobe A pa je i normalno što je ona imala repliku. Baka se savi, stavi prste u uši i pokaza da neće da ih sluša. A dvojac bez kormilara nastavi svoju priču još neku stanicu, knjige predjoše iz ruke u ruku,  zakaza se i sastanak. Jer, osoba A je objasnila da ga mole po Beogradu da pravi takva, literarna okupljanja i da će ga svakako zvati.
Naravno da nisam stugao ni da prelistam „Novosti“ jer je ova bus promocija meni bila zanimljiva. Samo sam se smeškao i uživao, pola autobusa je dobacivalo, valjali su se od smeha i nikome nije smetala ni vrućina ni gužva.
A i meni je taj penzioner dao ideju. Pošto i ja pišem knjige, možda ću sledeću da promovišem u nekom busu, neće me bar ništa koštati.

Нема коментара:

Постави коментар

JOVAN STANKOVIĆ – ČOVEK ZVANI HRABROST

  NEKADAŠNJI IGRAČ CRVENE ZVEZDE, MADRIDSKOG ATLETIKA, MAJORKE I MARSELJA, ZAPOČEO TRENERSKU KARIJERU U ŠPANIJI JOVAN STANKOVIĆ – ČOVEK ZV...