MILOŠ ČUPIĆ I GAVRIĆ...

Čelnici i stručni štab Crvene zvezde moraju da iznadju način da svoje talente „pretvore“ u asove i daju im bar 50 odsto šansi koju dobijaju stranci

Ponedeljak, 28. oktobar, poslednji dan miholjskog leta, derbi Prve lige na lepo upakovanom pomoćnom terenu kraj „Marakane“, fenomenalna veštačka trava, dobro popunjene tribine i mnogo više Užičana nego Beogradjana. Grafičar je dočekao Zlatibor,  izgubio sa 2:0 i na prvo mesto „doveo“ goste. Prelep dan, dobar fudbal, mada su klinci Zvezde koji nose dres Grafičara, da li zbog važnosti utakmice, podbacili. Ili da kažemo da su Zlatiborci odigrali dobro, jer smo  mi skloni da kada izgubi naš tim ne čestitamo gostu već pričamo samo o sopstvenim slabostima.

Tema ovog bloga ipak nije analiza te utakmice, taman posla, ali sam morao da „presavijem tabak“ i napišem ove redove o dvojici mladića koji MORAJU da budu veliki igrači. Jedan je golman Zlatibora Miloš Čupić (1999. godište) a drugi kapiten Grafičara Željko Gavrić(2000.).

Utakmicu sam gledao sa Timotijem Davidovićem Dačom koji je nakad bio proglašavan i za na jboljeg trenera u Jugoslaviji, a vrlo blizu je sedeo ineumorni Tomislav Milićević, čovek koji je na „Marakanu“, na kojoj je godinama nosio crveno-beli dres prvotimca, doveo „milion“ mladih igrača koji su postali i velike zvezde Crvene zvezde. Pored njih dvojice lakše sam pratio utakmicu, ali kada su u pitanju ova dvojica mladića nije ni bilo teško primetiti njihov svemirski talenat.

Na tribinama su bili i Dragan Džajić i Zvezdan Terzić a imali su šta da vide. Zašto ovo kažem? Jer i Čupić i Gavrić su igrači Crvene zvezde, golman je pozajmljen Zlatiboru na čijem golu je već drugu godinu, a odlični napadač je crveno-belo dete, pa kao i Eraković, Stojić, Stanojev, Santrač... su iz podmlatka prebačeni u Grafičar koji je filijala srpskog šampiona.

Elem, kada je mladi Čupić lako ukrotio nekoliko lopti, pogotovo one koje su dolazile iz kornera ili prekida, a na tribinama ljudi su se pitali: „Ko je ovaj“, a drugi pogrešno konstatovali: „Lako je Zlatiboru kada ima ovako  ISKUSNOG golmana“, svi su bili oduševljeni, ne samo odbranama nego i načinu na koji brani.

 Čak je i Toma, koji je toliko toga preturio preko glave, bio oduševljen: „Ne samo da je siguran, već brani toliko elegantno da je milina gledati ga“.

Miloš ima i starijeg brata koji je takodje golman. Obojica su se kalili na Staroj Karaburmi, stariji Stefan(25 godina) je bio mladi reprezentativac Srbije, sada brani u Araratu, šampionu Jermenije, a Miloš se sa Karaburme preselio na „Marakanu“ i sada se bori da se sa pozajmice u Zlatiboru vrati u Crvenu zvezdu. Stefan je, po kvalitetu, ipak mogao da ima i bolju karijeru, a pred Milošem je budućnost jer je, pogotovo za golmane, još uvek golobrad. Iako brani kao mator.

Šta reći o Željku Gavriću osim da bi i sada mogao bez problema da nosi dres prvog tima Crvene zvezde. Medjutim, kako je konkurencija žestoka a ima i mnogo stranaca koji očigledno  moraju da igraju,  bolje je da Željko igra u jakoj Prvoj ligi.

Kada je on u pitanju, Toma Milićević je jasan: “Ja ne pamtim kada sam video talentovanijeg igrača. Ima sve, i dribling i jak i precizan šut, dobar pregled igre, a uz to, sjajno je gradjen i može dosta da trči“.

E kada to kaže čika Toma, kako ga mnogi u Zvezdi zovu, onda je jasno da tu nema greške. I ostaje samo ono najvažnije, a što je uvek i najteže, kako će i kada će Gavrić stići na crveno-belu seniorsku pozornicu. Taj prelaz, a Željko je rodjen u decembru 2000, je najvažniji i najopasniji jer su se mnogi talentovani igrači, u tom prelaznom periodu, „ugasili“ kao sveća. Verujem da u Zvezdi pomno prate svakodnevni napredak Gavrića i da će ga na pravi način promovisati u novog asa.

„Kada je Gavrić u pitanju, ne može da se pogreši“ – konstatovao je i Dača Davidović –„Jer, dete ima sve. A raduje me i njegov prilaz igri, zato je verovatno tako mlad dobio kapitensku traku. Uz brzinu ima i znanje, a  neverovatno „vozi bicikl“. Taj dribling je već doveo do savršenstva. Rečju, biće paklen igrač“.

Nema ništa lepše nego gledati tu decu, još neiskvarenu profesionalnim manirima koji ih čekaju i u čiju mrežu se mnogi uhvate, koji sada, tako mladi,  vode svoje bitke. Ovoga puta izdvojio sam Miloša Čupića i Željka Gavrića, ali, tvrdim, Srbija je neiscrpan majdan talenata koji ne može da nestane, uprkos teškim vremenima. Jer, fudbal je igra ali i stalna borba, život.