TUMBA NA PRAVOM PUTU

REPREZENTACIJA SRBIJE U REMIJU SA UKRAJINOM (2:2) POKAZALA NOVO LICE I SAMO JE NEDOSTATAK SREĆE SPREČIO DA SLAVI

TUMBA NA PRAVOM PUTU

Iskusni trener promenio sastav koji je na travu “Marakane” istrčao sa velikim srcem, ogromnom željom

da pobedi i tako povrati izgubljeno poverenje navijača. Najveći problem odbrana I nedostatak vremena

Ne znam kako ste vi videli remi Srbije i Ukrajine (2:2), ali ja sam zadovoljan. I video sam svetlo na kraju tunela. Video sam i šta je Ljubiša Tumbaković hteo, šta je uspeo da propmeni i na čemu mora da radi. Nažalost, vremena je  malo, ali ja sam optimist mnogo više nego pre duela sa reprezentacijom koja je u našoj kvalifikacionoj grupi bila prva ispred pravaka Evrope Portugala, sa šest pobeda i dva remija, uz sjajnu gol-diferenciju 17:4, a mi smo im na “Marakani” dali dva gola.

Pišem ovo a da nisam pogledao nijedne novine, niti sam slušao I jednu izjavu, jednostavno, ovako sam ja video taj meč. Gledao sam ga kod kuće, sam, navijao sam na sav glas, nervirao se u sebi, a na kraju zaključio da je ovo najbolje što smo videli u ovim tužnim kvalifikacijama.

Očigledno je da je Tumba uspeo da za kratko vreme (p)roceni ko šta može i na kom mestu i da je sastavio tim koji je na teren istrčao sa velikim srcem, ogromnom željom da pobedi i tako pokuša da povrati poverenje navijača koje je davno izgubljeno, što se videlo i na sablasno praznim tribinama (3.000) našeg najvećeg stadiona.

Četiri izmene, čini mi se, svaka na mestu. Jer, Dmitrović je malo pao u formi pošto se njegov Eibar za razliku od prošle godine bori maltene za opstanak, a Rajković briljira u Remsu. U odbrani je opet menjao i jasno je i posle ove utakmice da još nema rešenje. Kolarov se sve bolje snalazi u centru odbrane, a koliko sam primetio ima zadatak I da dugim loptama prenosi igru na drugi deo terena,  zato je i Rodić dobio šansu jer je bolji u odbrani od Mladenovića. Milenković i u Italiji igra po desnoj strani, pa je to nekako sada njegovo prirodno mesto. Nikola Maksimović je opet dobio šansu, kao štoper, ali za sada to ne funkcioniše pa smo opet primili dva laka gola. Problem odbrane je problem broj 1 za Tumbakovića.

Krenuo je Tumba sa dva zadnja vezna protiv Ukrajine,  ali sa Gudeljom i Nemanjom Maksimovićem kako bi dobio na čvrstini  i hitrini jer obojica  se “ne stide” i da udare, naprave faul, razgradjuju i  brane svoj gol ali i da se ubace,  šutiraju na gol protivnika sa distance. O Ljajiću je suvišno govoriti, ako igra mora da bude taj plejmejker, ili ida dejstvuje iza špica jer je tada najopasniji. Naravno, povratak Matića će možda promeniti neke Tumbine zamisli, a ulazak  do juče standardnog Milivojevića,  brzonogog Gaćinovića i znalca Milinkovića-Savića doneo je neku drugu dimenziju. I sigurno je da će iskusni trener još dobro razmisliti pre nego što donese konačnu odluku ko će igrati na sredini terena, gde se utakmice i dobijaju, u martu u Oslu protiv Norveške.

Naravno, najjači smo u ofanzivi, uostalom, postigli smo 17 golova koliko i Ukrajinci. Mitrović nas je navikao da na svakoj utakmici postigne gol-dva, a nadam se da će sa krila  Radonjić I Kostić znati da ga “hrane”, ali i da sami budu opasni po gol. Tumba je vratio Radonjića, sada je starter, i sigurno zaslužuje da igra od prvog minuta.  Iako nije standardan u Marseju, nema utakmice a da ne dobije šansu, sazreo je,  njegova brzina je vasionska a ni znanje nije sporno pa verujem da će on biti faktor iks u baražu. Pogotovo što Norvežani igraju pred svojim navijačima, moraju da napadanu, a onda eto šanse za dvojicu naših igrača koji su stalno “na motoru”.

Najzad, ali ne na kraju price - Dušan Tadić. Koliko je jak na lopti to svi znaju , njegove lopte imaju oči, a najopasniji je kada se ne veže za mesto već luta i iznalazi najbolja rešenja. Protiv Ukrajine pokazao je i koliko mu je stalo do pobede, bio je pravi vodja, trčao je, uklizavao, bodrio svoje saigrače i praktično ih terao da izginu na terenu. To na prtehodnim mečevima nismo videli od Srbije, ali eto, Tumbaković je očito uspeo da ih “nahrani” patriotizmom i da ih natera da pokažu da ne dolaze na reprezentativne skupove da bi otišli na splavove ili jeli pljeskavice i pili pivo, već da se bore za svoju zemlju.

Zato i mislim da je Tumba na pravom putu, da je već dosta toga uradio, ali i da mora još mnogo da uradi. Nažalost, ono što mu najviše treba, toga nema. Vremena nema, a mart je blizu. Bilo bi dobro kada bi do meča sa Norveškom još jednom mogao da okupi ekipu, da se odigra još jedan ozbiljan meč, kao poslednji test. Jer, u Oslu nas čeka pakao, Norvežani nisu hladni kao što se to kod nas misli, vole fudbal i umeju da navijaju. I imaju tim za respekt. Ali, UEFA termina nema i to nam je – što nam je. Ostaje da se nadamo da će naši reprezentativci standarno igrati u svoim klubovima i u dobroj formi dočekati dan D.

Možda sam u ovom blogu malo više analizirao ono što je bilo i što će možda biti, ali valjda imam pravo na svoje mišljenje. Jer, u novinarstvu sam preko 40 godina, a na klupi raznih klubova sam sedeo skoro tri decenije. Pa, sad, ko voli neka izvoli. Nemam prava ni da se ljutim, niti sam to ikada radio, ako neko ne misli kao ja, to je njegovo pravo. Idemo dalje…  

DOSTA BUDALASTIH PRIČA O BUDŽETIMA

Pauza je, pa u očekivanju dve reprezentativne pobede (Luksemburg, Ukrajina), ja ću o jednoj, po meni krucijalnoj temi, a ostaviću kolegama da se bave dnevnim dogadjajima. Naime, trenerske teme i dileme muče i mene, a pogotovo priče o budžetima.

Možda se neko neće složiti samnom, što je i normalno, ali meni su se popele na vrh glave budalaste priče o budžetima. Da, baš tako, jer naši najveći klubovi, a to su svakako Zvezda i Partizan, preterano pričaju o tome koliko koštaju njihovi protivnici. Tražeći tako neku vrstu alibija posle poraza koji peku i bole.

Elem, naravno da je jasno da su bogati klubovi bolji, što je prirodno, kao što su uvek postojali moćni i ovi ostali. Aa fudbal se i dalje igrao. Evo primera iz 1991. Zvezda je postala šampion Evrope, a Bernar Tapi,  gazda Olimpika iz Marselja, koji je u to vreme slovio i kao kandidat za predsednika Francuske, na konferenciji za štampu posle penal-poraza od našeg šampiona,  dva-tri puta je gorko konstatovao: „Ne mogu da verujem da nas je pobedio tim koji je jeftiniji od jednog mog igrača“.

I to je suština, koja je važila tada, a važi i sada. Niko normalan ne bi porekao da su Totenhem i Mančester junajted i mnogo skuplji  i daleko kvalitetniji od Zvezde i Partizana. Ali ta dva vrhunska kluba u Engleskoj u ovom momentu nisu ni blizu vrha. I ne mogu da pobede daleko slabije i siromašnije od njih. Dakle, u sportu, pa i u fudbalu, ne pobedjuju uvek bolji, jer da je tako, niko ne bi ni igrao. Jednostavno, izadješ na teren i  boriš se do poslednjeg daha, pa šta bude -  biće. Manje zavisi od vas, više od njih, ali ponekad ti sreća „otvori vrata“ pa  budeš bolji i od najboljeg (Liverpul je klupski prvak Evrope).

Zašto smatram da su te priče budalaste. Dobro sam merio koju ću reč upotrebiti. Pa sam dumao, da li je ta reč nesuvislo ili nepotrebno, ali onda bih lagao sebe. Izabrao sam budalasto, što je najblaža reč koju sam pronašao. Jer, zaista je tako. I to nisu izmislili Srbi, to je mantra koja se ponavlja u svakom kutku zemljine kugle kada lopta okrene ćurak naopako. Da li ste nekada čuli da je iko iz Zvezde, Partizana, Vojvodine... rekao: pobedili smo, na primer, Proleter iz Novog Sada ili Javor iz Ivanjice ili Mačvu iz Šapca zato što imamo mnogo više para i mnogo više i boljih igrača. Niste i nećete. Otuda mi ismeta ta priča o budžetima.

Hajde da svoje mišljenje poduprem sadašnjim podacima. Da krenem od Premijer lige. Lester koji maestralno vodi Brendon Rodžers(46) je treći na tabeli, a pred početak prvenstva prodao je najboljeg igrača, štopera i reprezentativca Engleske Megvajera Mančester junajtedu. Šefild junajted sa, za nas nepoznatim trenerom Krsom Vajlderom (52), direktno iz drugoligaških voda (Čempionšip) doplovio je do petog mesta u engleskoj eliti. Naravno da ne treba govoriti koliki je njihov budžet u odnosu na dva Mančestera, siti i junajted, ili Liverpul, Čelzi ili Totenhem...

Idemo u Bundes ligu. Prvi na tabeli je  momentalno Borusija iz Manhengladbaha koja ima čak četiti boda više od Lajpciga i Bajerna. Naravno da je teško poverovati da će Marko Roze(43) uspeti da svoj tim dovede do titule koju je ovaj klub poslednji put osvojio 1977. godine, kao što je skoro neverovatno očekivati da Frajburg (Kristijan Štrajh, 56) ostane na četvrtom mestu.

A šta reći o Kaljariju koji se godinama unazad borio za opstanak, a sada je pod vodjstvom Rolanda Morana(56) na četvrtom mestu. Opet ću ponoviti, teško je očekivati da će ekipa sa Sardinije i na kraju balade biti medju četiri najbolja u Italiji koja vode u Ligu šampiona, ali...

Pomenuću i Granadu. Do „juče“ bila je i na vrhu tabele Primere i polako pada jer  plaća ceh neiskustvu i malom broju igrača, a zna se kako se igra u Španiji. I Real Sosiedad se vratio u vrh španskog fudbala, Imaral Agvasil(56) doveo ih je do petog mesta.

Da ne preskočimo i Francusku. Anže (Stefan Mulin,52) se uvek bori za opstanak u Ligi1, a sada je na tabeli treći, ispred PSŽ, Marselja...

Eto, toliko na ovu temu. Jednostavno, nije uvek i sve u novcu. Mada sam svestan i one priče: nije bitno imati para, bitno je imati mnogo para!

DVA LICA TRAŽE KRIVCA

VLADAN MILOJEVIĆ I SAVO MILOŠEVIĆ JEDNO PRIČALI PRE A DRUGO POSLE UTAKMICA SA TOTENHEMOM I MANČESTER JUNAJTEDOM

DVA LICA TRAŽE KRIVCA

Trener Crvene zvezde posle poraza od 5:0 neočekivano održao bukvicu novinarima a šef stručnog štaba Partizana pokušao da „trojku“ sa Old Traforda opravda drugom dimenzijom fudbala

Završi se ova ostvska mora, Crvena zvezda je od Totenhema u dva meča primila devet golova, Partizan od Mančester junajteda četiri, a da ni jedni ni drugi gol nisu postigli. I onda počinje stara  i izlizana priča da se izgubilo od vanzemaljaca, da je to druga dimenzija fudbala...

Tačno je to, i to smo znali, ali onda čemu izjave i jednog i drugog trenera pre utakmica. Naravno, smešno bi bilo očekivati da će Vladan Milojević i Savo Milošević unapred reći da će izgubiti, ali morali su da imaju meru. Jer, ovo pišem upravo zbog mnogo fudbofila koji su mi to govorili, jednostavno, bili su ljuti. Ne samo zbog poraza i revije golova, već zbog toga što su onim najzagriženijim navijačima ulivali lažnu nadu, iako ni oni nisu verovali da njihov timovi mogu ravnopravno protiv engleskih velikana.

I kako jedna greška vodi u drugu, Milojević je upao u tu zamku. Ali, pre nego što o tom nešto napišem , da podsetim one koji me čitaju da sam trenera Crvene zvezde valjda i jedini branio posle poraza od Patizana. Branio sam ga jer je pošteno rekao da je on kriv za poraz, mada u kolektivnim sportovims, krivica mora da se deli. Jer, ako je Vladan pogrešio u ideji i sastavu tima, jasno je da on onima koji su istračali na travu stadiona Partizana nije sugerisao da ne šutnu loptu ka golu niti da protivničkim igračima, ničim izazvani, tu istu loptu daju u noge.

Zato me je začudilo što je Milojević, posle poraza od Totenhema, praktično održao bukvicu okupljenim novinarima koji, po njemu, ne razumeju fudbal.  Tada počinje priča o vanzemaljcima, iako se samo dva dana ranije podsećalo na Liverpul, na trijumf na „Marakani“ (nikako da se naviknem da se stadion sada zove Rajko Mitić) i pričalo da čuda uvek postoje. Šta mu je to trebalo ne znam, ali ne bi valjalo da svoj imidž, uvek mirnog i korektnog trenera, sada umrlja. Bez razloga.

S druge strane Topčiderskog brda, slična priča. Pred put u Mančester vrvio je medju crno-belima optimizam, pokazalo se bez pokrića. Pa je i Savo, kome to nije stil, kao i Milojević upao u zamku i stalno pričao da je Partizan pokazao da može da se nosi sa Junajtedom. Da bi posle poraza od 3:0 na Old Trafordu ( a Partizan jer još dobro  prošao), okrenuo ploču i govorio da nema šta da zameri svojim izabranicima, što je i normalno, jer je to druga dimenzija fudbala. Sava znam „100 godina“ i mogu da kažem da smo dobri drugari, pa sam bio začudjen, nisam mogao da verujem da je na taj način pokušao da brani neodbranjivo. Jer, to nije Savo.

Da su obojica u pravu kada su pričali da engleski klubovi igraju neki drugi fudbal, pokazalo se već na sledećim utakmicama u našoj Ligi. I tu nema ništa sporno. Kao da smo vratili točak „istorije“ unazad, umesto umeća, brzine i energije, gledali smo najsporiji fudbal na svetu, bez ideje, asistencija od kojih zastaje dah, bez driblinga, šuteva na gol. I to je srpska mantra u 21. veku, problem koji ne može da se reši preko noći.

O tome bi trebalo da naši treneri dobro razmisle, da sednu za sto i otvoreno, bez zazora i straha, prouzrokovanog željom da rade po svaku cenu, razgovaraju o svim problemima koji ih tište. Da svi stanu na jednu stranu i dogovore se šta im je činiti. Kako treba raditi, kako pratiti moderne trendove, bez obzira što su uskraćeni za mogućnost da rade kako žele i misle. Jer, problem je i selekcija, i domaća i inostrana, ali to je već neka druga tema.

I zato se nadam da će i Vladan i Savo, kao treneri dva naša najveća kluba,  nastaviti da se ponašaju kao ranije i da će biti predvodnici struke na ovim našim prostorima.

ENERGIJA KOJA BI I MRTVOG PROBUDILA

Crvena zvezda je sjajnom  igrom protiv Himkija razuverila mnoge kritičare,  pokazala da poseduje kvalitet ali i sebi dala zadatak da u Evropi kao i na domaćoj sceni nastavi u istom stilu, muški, hrabro i lepo za oko

Košarkaši Crvene zvezde su zabeležili i drugu pobedu u šestom kolu Evrolige, a u grotlu hale “Aleksandar Nikolić”, pred 5.432 navijača, pao je Himki predvodjen Aleksandrom Švedom, koji je dotle imao četiri pobede I tako zabeležio i drugi poraz. Medjutim, ovaj trijumf, koji je došao kao melem na ranu, otvorio je neke nove vidike. A to je hemiju izmedju navijača i igrača, koja je istina uvek postojala, ali je sada iskočila iz uobičajenih okvira. Uz “Marš na Drinu” I “Zlatnu trubu” Ivana Jovanovića, stvorila se neka nebeska energija koja bi i mrtvog probudila!

A kada je tako, onda ova nova ekipa može svakog da pobedi. Osetio je to, ovde na srpskom tlu, i Fenerbahče, Barselona se nekako izvukla, a eto sada je crveno-belu moć osetio u zahuktali Himki. Naravno, ne treba sada poleteti u nebo, ali svako kome je Zvezda u srcu mora da bude ne zadovoljan nego prezadovoljan. Nova pobeda je najava koliko ova generacija uistinu može ali samo ako nastavi da se bori kao da im je poslednji dan (mislim košarkaški), jer kada je evropski krem u pitanju, drugačije ne može.

Ali, da bi se pobedjivalo, mora da se probude oni najbolji. Pre svega Bili Beron koji je protiv Himkija odigrao na prošlogodišnjem nivou kada je bio Zvrezdin MVP. Tri trojke (četiri šuta) su dotukle Himki, a 17 poena su neka normalna mera kada je ovaj Amerikanac spreman i oran. Džejms Gist sa 12 poena i pet skokova ponovo je bio na evropskom nivou, Stratos Perperoglu je uvek na visini zadatka (15 koševa, trojke tri od pet), probudio se  najzad i ljubimac navijača Karl Dženkins.

Ipak,mislim da je svima puno srce kako je odigrao, kod Tomića zapostavljeni, Boriša Simanić. Nisu u pitanju samo 18 poena (četiri od sedam za tri poena), već i borbenost, nebeski skokovi, igra u odbrani…

Talenat Simanića nikada nije bio sporan, uostalom ko je na skeneru NBA trenera ne može da bude loš, pa su se svi pitali da li je moguće da je ovaj, još uvek mlad igrač, bio zakucan za klupu. Svakako da će morati da se i nadalje dokazuje iz dana u dan ,iz utakmice u utakmicu, medjutim, svima je jasno da ako ništa drugo zaslužuje veću minutažu. Verovatno će biti i oscilacija u igri, ali je i sigurno da će, kao i Davidovac i Dobrić, pokazati i dokazati da mu je mesto u Crvenoj zvezdi i da će sigurno u vremenu koje dolazi biti i igrač evropskog formata.

Najzad, povratak  Ognjena  Kuzmića ( posle teške saobraćajne nesreće kada je maltene lebdeo izmedju života i smrti) posle samo tri meseca i nešto dana, daje odbrani crveno-belih novu dimenziju. Svaki minut koji provodi na terenu ovaj gorostas medju obručima, donosi novu snagu i cementira odbranu, tako da je sve manje lakih poena...

Treba, svakako, pomenuti i mnogo osporavanog Lorenca Brauna koji se polako ali sigurno uklapa u crveno-bele šeme i igra sve bolje i bolje, kao i drugog plejmejkera Filipa Čovića koji se bori ne samo protiv  rivala na terenu već i protiv „duhova“ prezimena koja nosi i nekih navijača koji ne razumeju  košarku a kratke su pameti i  brzo zaboravljaju koliko je ovj momak doneo Zvezdi u prošloj sezoni.

Elem, kao zvezdaš, moram da se nadam da je ovo početak serije na koju su me navikli. Evropa može da bude merilo ali ne i prioritet. Jer, jasno je da Zvezda ne može da bude prvak Evrope, ali mora da učini sve da odbrani titulu u ABA ligi i da osvoji šampionat Srbije. Kup, manje-više u ovoj konstalaciji, nije toliko bitan mada je svaki trofej važan, pa valja očekivati da se krene u seriju pobeda i na domaćoj sceni. A duel sa evropskim vladarom Realom iz Madrida u „Štark areni“ 7. novembra, treba da bude samo šlag na tortu, praznik za oči,  i za one na terenu i za one na tribinama.