TUMBA NA PRAVOM PUTU

REPREZENTACIJA SRBIJE U REMIJU SA UKRAJINOM (2:2) POKAZALA NOVO LICE I SAMO JE NEDOSTATAK SREĆE SPREČIO DA SLAVI

TUMBA NA PRAVOM PUTU

Iskusni trener promenio sastav koji je na travu “Marakane” istrčao sa velikim srcem, ogromnom željom

da pobedi i tako povrati izgubljeno poverenje navijača. Najveći problem odbrana I nedostatak vremena

Ne znam kako ste vi videli remi Srbije i Ukrajine (2:2), ali ja sam zadovoljan. I video sam svetlo na kraju tunela. Video sam i šta je Ljubiša Tumbaković hteo, šta je uspeo da propmeni i na čemu mora da radi. Nažalost, vremena je  malo, ali ja sam optimist mnogo više nego pre duela sa reprezentacijom koja je u našoj kvalifikacionoj grupi bila prva ispred pravaka Evrope Portugala, sa šest pobeda i dva remija, uz sjajnu gol-diferenciju 17:4, a mi smo im na “Marakani” dali dva gola.

Pišem ovo a da nisam pogledao nijedne novine, niti sam slušao I jednu izjavu, jednostavno, ovako sam ja video taj meč. Gledao sam ga kod kuće, sam, navijao sam na sav glas, nervirao se u sebi, a na kraju zaključio da je ovo najbolje što smo videli u ovim tužnim kvalifikacijama.

Očigledno je da je Tumba uspeo da za kratko vreme (p)roceni ko šta može i na kom mestu i da je sastavio tim koji je na teren istrčao sa velikim srcem, ogromnom željom da pobedi i tako pokuša da povrati poverenje navijača koje je davno izgubljeno, što se videlo i na sablasno praznim tribinama (3.000) našeg najvećeg stadiona.

Četiri izmene, čini mi se, svaka na mestu. Jer, Dmitrović je malo pao u formi pošto se njegov Eibar za razliku od prošle godine bori maltene za opstanak, a Rajković briljira u Remsu. U odbrani je opet menjao i jasno je i posle ove utakmice da još nema rešenje. Kolarov se sve bolje snalazi u centru odbrane, a koliko sam primetio ima zadatak I da dugim loptama prenosi igru na drugi deo terena,  zato je i Rodić dobio šansu jer je bolji u odbrani od Mladenovića. Milenković i u Italiji igra po desnoj strani, pa je to nekako sada njegovo prirodno mesto. Nikola Maksimović je opet dobio šansu, kao štoper, ali za sada to ne funkcioniše pa smo opet primili dva laka gola. Problem odbrane je problem broj 1 za Tumbakovića.

Krenuo je Tumba sa dva zadnja vezna protiv Ukrajine,  ali sa Gudeljom i Nemanjom Maksimovićem kako bi dobio na čvrstini  i hitrini jer obojica  se “ne stide” i da udare, naprave faul, razgradjuju i  brane svoj gol ali i da se ubace,  šutiraju na gol protivnika sa distance. O Ljajiću je suvišno govoriti, ako igra mora da bude taj plejmejker, ili ida dejstvuje iza špica jer je tada najopasniji. Naravno, povratak Matića će možda promeniti neke Tumbine zamisli, a ulazak  do juče standardnog Milivojevića,  brzonogog Gaćinovića i znalca Milinkovića-Savića doneo je neku drugu dimenziju. I sigurno je da će iskusni trener još dobro razmisliti pre nego što donese konačnu odluku ko će igrati na sredini terena, gde se utakmice i dobijaju, u martu u Oslu protiv Norveške.

Naravno, najjači smo u ofanzivi, uostalom, postigli smo 17 golova koliko i Ukrajinci. Mitrović nas je navikao da na svakoj utakmici postigne gol-dva, a nadam se da će sa krila  Radonjić I Kostić znati da ga “hrane”, ali i da sami budu opasni po gol. Tumba je vratio Radonjića, sada je starter, i sigurno zaslužuje da igra od prvog minuta.  Iako nije standardan u Marseju, nema utakmice a da ne dobije šansu, sazreo je,  njegova brzina je vasionska a ni znanje nije sporno pa verujem da će on biti faktor iks u baražu. Pogotovo što Norvežani igraju pred svojim navijačima, moraju da napadanu, a onda eto šanse za dvojicu naših igrača koji su stalno “na motoru”.

Najzad, ali ne na kraju price - Dušan Tadić. Koliko je jak na lopti to svi znaju , njegove lopte imaju oči, a najopasniji je kada se ne veže za mesto već luta i iznalazi najbolja rešenja. Protiv Ukrajine pokazao je i koliko mu je stalo do pobede, bio je pravi vodja, trčao je, uklizavao, bodrio svoje saigrače i praktično ih terao da izginu na terenu. To na prtehodnim mečevima nismo videli od Srbije, ali eto, Tumbaković je očito uspeo da ih “nahrani” patriotizmom i da ih natera da pokažu da ne dolaze na reprezentativne skupove da bi otišli na splavove ili jeli pljeskavice i pili pivo, već da se bore za svoju zemlju.

Zato i mislim da je Tumba na pravom putu, da je već dosta toga uradio, ali i da mora još mnogo da uradi. Nažalost, ono što mu najviše treba, toga nema. Vremena nema, a mart je blizu. Bilo bi dobro kada bi do meča sa Norveškom još jednom mogao da okupi ekipu, da se odigra još jedan ozbiljan meč, kao poslednji test. Jer, u Oslu nas čeka pakao, Norvežani nisu hladni kao što se to kod nas misli, vole fudbal i umeju da navijaju. I imaju tim za respekt. Ali, UEFA termina nema i to nam je – što nam je. Ostaje da se nadamo da će naši reprezentativci standarno igrati u svoim klubovima i u dobroj formi dočekati dan D.

Možda sam u ovom blogu malo više analizirao ono što je bilo i što će možda biti, ali valjda imam pravo na svoje mišljenje. Jer, u novinarstvu sam preko 40 godina, a na klupi raznih klubova sam sedeo skoro tri decenije. Pa, sad, ko voli neka izvoli. Nemam prava ni da se ljutim, niti sam to ikada radio, ako neko ne misli kao ja, to je njegovo pravo. Idemo dalje…