DVA LICA TRAŽE KRIVCA

VLADAN MILOJEVIĆ I SAVO MILOŠEVIĆ JEDNO PRIČALI PRE A DRUGO POSLE UTAKMICA SA TOTENHEMOM I MANČESTER JUNAJTEDOM

DVA LICA TRAŽE KRIVCA

Trener Crvene zvezde posle poraza od 5:0 neočekivano održao bukvicu novinarima a šef stručnog štaba Partizana pokušao da „trojku“ sa Old Traforda opravda drugom dimenzijom fudbala

Završi se ova ostvska mora, Crvena zvezda je od Totenhema u dva meča primila devet golova, Partizan od Mančester junajteda četiri, a da ni jedni ni drugi gol nisu postigli. I onda počinje stara  i izlizana priča da se izgubilo od vanzemaljaca, da je to druga dimenzija fudbala...

Tačno je to, i to smo znali, ali onda čemu izjave i jednog i drugog trenera pre utakmica. Naravno, smešno bi bilo očekivati da će Vladan Milojević i Savo Milošević unapred reći da će izgubiti, ali morali su da imaju meru. Jer, ovo pišem upravo zbog mnogo fudbofila koji su mi to govorili, jednostavno, bili su ljuti. Ne samo zbog poraza i revije golova, već zbog toga što su onim najzagriženijim navijačima ulivali lažnu nadu, iako ni oni nisu verovali da njihov timovi mogu ravnopravno protiv engleskih velikana.

I kako jedna greška vodi u drugu, Milojević je upao u tu zamku. Ali, pre nego što o tom nešto napišem , da podsetim one koji me čitaju da sam trenera Crvene zvezde valjda i jedini branio posle poraza od Patizana. Branio sam ga jer je pošteno rekao da je on kriv za poraz, mada u kolektivnim sportovims, krivica mora da se deli. Jer, ako je Vladan pogrešio u ideji i sastavu tima, jasno je da on onima koji su istračali na travu stadiona Partizana nije sugerisao da ne šutnu loptu ka golu niti da protivničkim igračima, ničim izazvani, tu istu loptu daju u noge.

Zato me je začudilo što je Milojević, posle poraza od Totenhema, praktično održao bukvicu okupljenim novinarima koji, po njemu, ne razumeju fudbal.  Tada počinje priča o vanzemaljcima, iako se samo dva dana ranije podsećalo na Liverpul, na trijumf na „Marakani“ (nikako da se naviknem da se stadion sada zove Rajko Mitić) i pričalo da čuda uvek postoje. Šta mu je to trebalo ne znam, ali ne bi valjalo da svoj imidž, uvek mirnog i korektnog trenera, sada umrlja. Bez razloga.

S druge strane Topčiderskog brda, slična priča. Pred put u Mančester vrvio je medju crno-belima optimizam, pokazalo se bez pokrića. Pa je i Savo, kome to nije stil, kao i Milojević upao u zamku i stalno pričao da je Partizan pokazao da može da se nosi sa Junajtedom. Da bi posle poraza od 3:0 na Old Trafordu ( a Partizan jer još dobro  prošao), okrenuo ploču i govorio da nema šta da zameri svojim izabranicima, što je i normalno, jer je to druga dimenzija fudbala. Sava znam „100 godina“ i mogu da kažem da smo dobri drugari, pa sam bio začudjen, nisam mogao da verujem da je na taj način pokušao da brani neodbranjivo. Jer, to nije Savo.

Da su obojica u pravu kada su pričali da engleski klubovi igraju neki drugi fudbal, pokazalo se već na sledećim utakmicama u našoj Ligi. I tu nema ništa sporno. Kao da smo vratili točak „istorije“ unazad, umesto umeća, brzine i energije, gledali smo najsporiji fudbal na svetu, bez ideje, asistencija od kojih zastaje dah, bez driblinga, šuteva na gol. I to je srpska mantra u 21. veku, problem koji ne može da se reši preko noći.

O tome bi trebalo da naši treneri dobro razmisle, da sednu za sto i otvoreno, bez zazora i straha, prouzrokovanog željom da rade po svaku cenu, razgovaraju o svim problemima koji ih tište. Da svi stanu na jednu stranu i dogovore se šta im je činiti. Kako treba raditi, kako pratiti moderne trendove, bez obzira što su uskraćeni za mogućnost da rade kako žele i misle. Jer, problem je i selekcija, i domaća i inostrana, ali to je već neka druga tema.

I zato se nadam da će i Vladan i Savo, kao treneri dva naša najveća kluba,  nastaviti da se ponašaju kao ranije i da će biti predvodnici struke na ovim našim prostorima.