JOVAN STANKOVIĆ – ČOVEK ZVANI HRABROST

 

NEKADAŠNJI IGRAČ CRVENE ZVEZDE, MADRIDSKOG ATLETIKA, MAJORKE I MARSELJA, ZAPOČEO TRENERSKU KARIJERU U ŠPANIJI

JOVAN STANKOVIĆ – ČOVEK ZVANI HRABROST

Bio je sjajan igrač. Znalac. Šuter. Uvek je bio čovek od reči. Skroman i preskroman s obzirom kakvu je karijeru imao. Tih i nenametljiv, a na terenu tigar.

Jovan Stanković.

I ma koliko ste ga pratili, šta ste sve pročitali, koliko puta ste ga gledali na delu, moram da istaknem da ne možete da imate pravu sliku o Jovanu u Španiji. Imao sam priliku da budem u Madridu dok je nosio dres Atletika. Bio je nosilac igre i ljubimac navijača. I gotovo je nestvarno što njegove neverovatne partije nikada u Srbiji nisu dobile dimenziju koju zaslužuju.

U njega je verovao i argentinski trenerski mag Ektor Kuper dok je nosio dres Majorke. Možete pogledati neke golove iz slobodnih udarca sa 20 ili 30 metara koje su navijače dovodile do ekstaze. I opet, Jovanove arabeske kao da nisu stizale do Srbije. Svoj pečat ostavio je i u Marselju.

Zašto sada ovo pišem?

Jednostavno, jer sam oduševljen što je Stnković krenuo sa trenerskom poslom i na Iberijskom poluostrvu. Naravno, znam da je radio sa prvim timom beogradskog Sindjelića i Iskre iz Danilovgrada, kao što znam da je bio i trener u mladjim kteglorijama Crvene zvezde. Ali i znam da veliki asovi i nekadašnji repezentatovci nikada nisu krenuli u trenerske izazove tako tiho i nenametljivo. Obično, svi hoće odmah da rade u elitnoj ligi i u principu u klubovima u kojima su igrali. Zaboravljajući pritom da mesta ima za jednog ili dvojicu, a da su kroz svaki  klub prošlo 20 ili 30 igrača.

Zato me je zatekla i oduševila vest da je Jovan Stanković postao trener San Fernanda. Nekadašnji levokrilni bombarder odvažio se da dodje u Kadiz i preuzme klub koji je trećeligaš. S njegovim imenom i prezimenom svakako da je to čudno, ali i to je Jovan. Uvek svoj. Hrabar. Šta još reći osim da želim da već u prvoj sezoni (ne znam apsolutno ništa o San Fernandu, ali saznaću) napravi uspeh i stigne do La lige 2.

Srećno imenjače.

DI MARIJA DŽOKER PARIŽANA

KO ĆE BITI JUNAK FINALA LIGE ŠAMPIONA IZMEDJU BAJERNA I PSŽ, LEVANDOVSKI, GNABRI, NEJMAR, MBAPE ILI NEKO IZ DRUGOG PLANA

DI MARIJA DŽOKER PARIŽANA

Evropa je dočekala pravo finale Lige šampiona.

Bajern je papirnati favorit, rezervni trener Hansi Flik, koji je treblo da bude samo prelazno rešenje, postao je heroj Nemačke i trener na duže staze. Za vrlo kratko vreme, sa istim sastavom koji nikako nije dobro vodio Hrvat Niko Kovač, Flik je napravio bavarsku konjicu koja gazi sve pred sobom.

Kao što reče Dragan Džajić, Bajern je najorganizovaniji i najprofesionalniji klub na planeti zemlji. I kada ima mnogo para i kada zafali u kasi, ništa se kruciijalno ne menja jer postoji sistem. Bajern uvek juri sve titule i kao po pravilu ruši  mnoge rekorde. Kada pogledate sastav, nema ekstra zvezde, nije to čak ni Robert Levandovski,  jer čitav tim je – zvezda. Da nije tako, Bajern ne bi na poslednjih 29 utakmica u svim takmičenjima slavio čak 28 puta.

Pogledajte samo klupu Bavaraca. Pa na njoj sede Brazilac Felipe Kutinjo, Francuzi Bendžamin Pavar, Korentin Toliso, Lukas Hernandes i Kingsli Koman, Španaci Havi Martinez i Alvaro Odriazola, povremeni nemački reprezentativac Niklas Zule...

Pa je tako jedan Kutinjo, koga je Barselona platila Liverpulu 160 miliona evra, pa pozajmila Bajernu, gde nažalost ovaj virtuoz u kopačkama uglavnom greje klupu. I to mu nije smetalo da protiv „svoje“ Barse, za 15-tak minuta dva puta pogodi mreži i jednom asistira. Džoker prve klase.

Šta reći o Pari sen Žermenu? Konačno je dosanjao svoj san i stigao do finala Lige šampiona. U svom sastavu ima verovatno dva najbolja igrača na svetu u ovom trenutku. To su sigurno Brazilac Nejmar i Francuz Kilijan Mbape. I strategija „svetaca“ zacelo se i svodi na njihov individualni kvalitet. Nejmar je najbolji dribler današnjice, bolji čak i od Mesija u tom segmentu igre, dok je mladjani Mbape, kako kažu fudbofili, stalno „na motoru“ i teško ko može da ga zaustavi.

Kao i Bajern, i PSŽ ima zastrašujuću klupu. Skupo plaćeni Italijan Mauro Ikardi se preselio medju rezerve, što ne znači da neće igrati u finalu. A šta reći od Nemcu Dreksleru, pa italijanskom standardnom reprezentativcu Veratiju, Špancu Sarabiji, mladjanom Holandjaninu Bakeru,  iskusnom Kurzavi pa Čupa Motingu i Gaju... Interesantno je i da su protiv Lajpciga u polufinalu u prvom sastavu bila samo dvojica Francuza: Mbape i Kimpembe.

Pa ako Bajern ima svog džokera od 160 miliona evra, Brazilca Kutinja i PSŽ ima svog aduta iz senke, Argentinca Di Mariju. Jedno je sigurno, ekipa sa „Parka prinčeva“ nije ista sa maestralnim „gaučosom“ i bez njega. Videlo se to i u četvrtfinalu, kada nije igrao zbog kartona i u polufnalu kada je bio igrač utakmice.

Anhel di Marija je 36. najskuplji igrač na svetu, iako njegov transfer od 64 miliona evra datira još od davne 2015. godine kada je iz Mančester junajteda prešao u Pari sen Žermen. A krenuo je u Evropu iz Rozarija 2007. godine i prva stanica je bila – Benfika. Tri godine kasnije prešao je u Real Madrid, da bi 2014. stigao na „Old Traford“ a već 2015. se preselio u Pariz. Neobjašnjivo je da je otišao iz Reala i Mančestara iako je pružao odlične partije, da danas, u 32. godini, igra fudbal svog života. I asistent i strelac, a njegovi pasovi u prostor dodju kao kec na 11 za Nejmara i Mbapea.

A čii si dres nosili, a retko ko je potražio sreću obako kao Jovan, kz drugog p,ana.

Zato je je i zaekla ali u i oduevila vest damožda će baš Kutinjo i Di Marija biti ti aduti iz senke. Obojica kreiraju fudbalsku lepotu i svakako će imati šta da (po)kažu. Kutinjo će verovatno početi sa klupe, što je postalo uobičajeno, ali Di Marija će naravno krenuti od prvog minuta i biti igrač oko koga se sve vrti. Jer, od igre Argetinca, umnogome će zavisiti i učinak prvih zvezda, Nejmara i Mbapea. 

VELIKAN MEKOG SRCA

 U NEBESKO CARSTVO OTIŠAO I VLADICA POPOVIĆ, LEGENDA CRVENE ZVEZDE I REPREZENTACIJE JUGOSLAVIJE

VELIKAN MEKOG SRCA

Ljudi, da li je to moguće? Ova rečenica nezaboravnog Mladena Delića kao da je postala usud srpskog fudbala. Posle Ilije Petkovića, Bože Milenkovića i Vlade Bulatovića (sva trojica igrala u OFK Beogradu), na onaj svet je otišao i legendarni Vladica Popović.

Rodjen u Kraljevini Jugoslaviji, 17. marta 1935( Zemun), Vladica je postao jedan od najboljih igrača i trenera sa ovih prostora. Mnogi na  njegovom mestu ne bi pričali ni sami sa sobom, koliko je postigao u životu, ali je on do poslednjeg dana bio dobronameran i izuzetno skroman. Mogu da se pohvalim da mi je bio prijatelj, dolazio sam kod  njega kući. Vladica nikada  nije pio, ali je uvek ima dobru staru rakiju za goste. I mali muzej u svom domu.

Špartao je  Njegoševom ulicom, znao svaki kafić, ali u poslednje vreme izdale su ga noge. To mu je bilo  najteže, ali ga vedar duh nije napuštao. Do samog kraja..

Dres Crvene zvezde nosio je 12 godina i odigrao 499 utakmica, postigao 38 golova. Kapitensku traku je preuzeo od Rajka Mitića i nosio je čak pet godina. Radovao se osvajanju pet šampionskih titula i tri Kupa. Medjutim, nikako nije mogao da prežali evropske brodolome. Pričao mi je...

-          Imali smo sjajan tim i zaista smo igrali lepo i efikasno. Sa setom se sećam prvog nastupa Crvene zvezde u Kupu evropskih šampiona, bilo je to u sezoni 1956/57. Stigli smo do polufinala ali je Fiorentina bila bolja za jedan gol (0:1, 0:0). I naredne sezone smo igrali odično, ali nas je u četvrtfinalu zaustavio Mančester junajted (1:2, 3:3), nažalost, meč na „Marakani“ je za neke bio poslednji u životu jer su poginuli u avionskoj nesreći kod Minhena po povratku iz Beograda.

Ipak, Zvezda je 1958. godine osvojila prvi evropski trofej što Vladicu baš i nije nateralo da sepreviše raduje.

-          Da, osvojili smo Dunavski ili Mitropa kup i bili dominantni, ali je meni žao što nismo upeli u Kupu sajamskih gradova. Te, 1961/62 godine odigrao sam svih osam utakmkica, ali nas je u polufinalu zaustavila Barselona. Već sledeće sezone revanširali smo se Kataloncima u istom takmičenju, u osmini finala bili smo bolji posle majstorice u Nici (1:0). Eto, u to vreme ni velika Barselona nije za Zvezdu bila bauk.

Za reprezentaciju Jugoslavije Vladica je odigrao 20 utakmica, za mladu selekciju nastupio je devet puta i još osam za B ekipu. Na Olimpijskim igrama u Melburnu 1956. godine osvojio je srebro, a bio je i učesnik dva svetska prvenstva. U Švedskoj 1958. godine i četiri godine kasnije u Čileu kada je Jugoslavija bila četvrta. Ali...

-          Znam da se pisalo da je atmosfera bila pokvarena jer nismo dobili obećane premije – pričao mi je svojevremeno i iskreno Vladica.  - I bilo je tih problema, ali ja nisam od onih koji su u toj či njenici tražili alibi za poraz od Čehoslovake od koje smo bili kvalitetniji. Jer, recite vi meni, ko će da bojkotuje ili da igra slabije utakmicu koja vodi u finale Svetskog prvenstva? Ne misliš na terenu na novac. Jednostavno, propustili smo veliku šansu jer su svi svetski mediji pisali da samo mi možemo da se ravnopravno nosimo sa Brazilcima koji su u finalu pregazili ČSSR. A mi smo se izduvali i tako nesrećni izgubili i treće mesto jer nas je pobedio domaćin Čile.

Takav je bio Vladica. Pošten i iskren. Takav je i ostao i posle ogromnih trenerskih uspeha. Sa Crvenom zvezdom se popeo na krov sveta. U Tokiju 1991. godine pobedjen je Kolo Kolo sa 3:0, iako je naš i evropski šampion čitavo drugo poluvreme igrao sa igračem manje pošto je kapiten Dejan Savićević isključen u 45. minutu.

Sjajne uspehe Vladica je imao i u Južnoj Americi gde su ga prosto obožavali. Pogotovo u Kolumbiji gde je trenirao Independijente Santa Fe i dva puta bio šampion, a zatim i Nasional iz Medeljina, Miljonarios i u tri navrata Deportivo iz Kalija. Sa Portugezom iz Venecuele takodje je dva puta osvajao šampionsku titulu, a sedeo je i na klupi Karakasa. Najzad, oprobao se i kao selektor, vodio je reprezentaciju Perua.

To bi u najkraćem bio kroki Vladice Popovića, pre svega velikog čoveka, a potom i legendarnog fudbalera i trenera. Šta na kraju reći osim da smo mi koji smo ga poznavali mnogo izgubili ali da će zato naša nebeska reprezentacija biti još jača.

Zbogom Vladice moj.

OFK BEOGRAD OSTAO BEZ JOŠ JEDNE SVOJE LEGENDE – BOŽIDARA MILENKOVIĆA

OFK BEOGRAD OSTAO  BEZ JOŠ JEDNE SVOJE LEGENDE – BOŽIDARA MILENKOVIĆA

I LAV I DOBRICA

Svi putevi ne vode u Rim, već u prestonička groblja. Bar u ovo, poslednje vreme. Sutra na Novom groblju oprostićemo se od Božidara Milenkovića, još jedne legende OFK Beograda, posle Ilije Petkovića, koja se preselila na nebesko carstvo. Prerano. Otišao je Boža tiho, kao što je i živeo.

Vreme zla, pošasti, bolesti, tuge...

Ne verujem u Boga, ja sam ateista, izmedju ostalog i zato što niko nije uspeo da me ubedi zašto najbolji uglavnom prvi odlaze. Zašto je otišao Petko i zašto mu se tako brzo pridružio  Boža, njegov najbolji prijatelj.

Zašto je neko napao romantiku da joj uzme dva cveta iz stoletne bašte?

Zašto?

Odgovora nema, odgovor i ne tražim. Još nisam preboleo svog Pelea, a zatekla me je smrt Božidara Milenkovića. Kada je Petković sklopio oči, došao sam na Karaburmu i sa počasnim predsednikom  Momom Minićem, Božom i njegovim dugogodišnjim sagračem Zdravkom Jokićem, pravio plan o sahrani, govorili smo o detaljima, tugovali zajedno. Pridružio nam se i mladi predsednik kluba Nino Došen Majkić. Tada mi je Boža sa suzama u očima govorio o poslednjim Petkovim satima, s kojim je bio sve dok nije primljen u bolnicu. To veče je otišao i kod Duleta, Ilijinog  sina... Bio je deo porodice Petković.

Boža je bio lav na terenu a  dobrica u privatnom životu. Nosio je dres OFK Beograda 11 sezona, odigrao 290 utakmica, postigao 18 golova. Nikad rezerva, uvek u prvim borbenim redovima. Oni koji su ga gedali uživali su u njegovoj hrabrosti i borbenosti, oni protiv kojih je igrao pamte ga po žestokim startovima, za svoje „romantičare“ uvek je ostavljao srce na terenu. Srce koje je stalo jer nije moglo da pobedi samo nevidljivog protivnika, kovid 13. Eh, da je  mogao da ga vidi, da mu ukliza...

Mnogo toga Boži se vrtelo oko broja 6. Rodjen je pre 66 godina (6. mart. 1954), šestog dana trećeg meseca, šesti je, posle Petkovića, Santarača, Turudije, Zeca i Serpaka, po broju utakmica u dresu OFK Beograda čiju je kapitensku traku godinama i s ponosom nosio.

Boža je bio OFK Beograd. Boža je bio i igrač i trener i direktor stadiona i član Upravnog odbora i sportski direktor i predsednik Sportskog društva. U njegovom vokabularu reč predaja nije postojala. Ni kada se njegov OFK Beograd, druga kuća u kojoj je proveo 45 godina, sa evropskih visina stropoštao do Treće lige. Ni mnogobrojne nedaće a ni hronična besparica nisu mogle da mu promene ćud i navike. Prvi je dolazio na stadion, poslednji odlazio. Verovao je i u nemoguće. Verovao je u ljude s kojima je živeo, delio dobro i zlo i borio se do iznemoglosti poslednjih godina. Sanjao je dan kada će se romantika ponovo useliti, odnosno vratiti na Karaburmu...

Napisaću i ono što sam napisao i kad je Petko umro. Boža je bio ljudina i to nije floskula koja se pominje za sve one koji sklope oči. Poslednji primer: tog jutra kada je Boža umro javo mi se iz Kanade nekadašnji omladinac OFK Beograda Dušan Šefković. Saznao je za tužnu vest, pozvao me je iz Toronta da vidi na koji način će da pošalje reči saučeća. Pola sata mi je pričao o Boži (nisam ga prekidao) koliko mu je pomogao kada je stigao u Kanadu. Toliko toplih reči nisam čuo godinama unazad.

Nisam sa Božom bo toliko blizak kao sa Petkom, koji mi je bio kao stariji brat, ali dugo smo se znali. I dok sam pisao o njemu i OFK Beogradu i posle kada je postao funkcioner bez koga se nije mogao zamisliti nijedan dan na Karaburmi. Sve te godine, nikada nismo stigli da dignemo glas jedan na drugog, uvek smo našli vremena da se ispručamo, dogovaramo, pogotovo kada sam pre neku godinu postao član Skupštine OFK Beograda.

Zbogom Božo, tamo gore u fudbalskom raju, pridružio si se tvom Petku, a nama na zemlji ostaje da žalimo što vas više nema. I da se nadamo da će Bog pustiti „romantičare“ na miru, žrtva koju su dali, bez obzira zašto, prevelika je...    

ZBOGOM PELE MOJ

ZBOGOM PELE MOJ

Cigojlo moj, vidimo se u Kosovskoj, na našem mestu, na kafi.

Više nikada neću čuti ove reči, moj Pele je otišao u nebesko carstvo, u raj zasigurno, jer takav čovek, takva ljudina neće se skoro roditi. I ne pišem ovo jer o mrtvima treba pričati sve najlepše, pokušavam da kroz suze i tugu, pošaljem poruku čoveku koji mi je bio kao stariji brat. Skoro pola veka, jer smo se toliko družili. U vreme dok sam bio u kratkim pantalonama a nosio dugačke jer sam postao novinar. A on je već bio fudbalska vila, ikona.

I nikada naše prijateljstvo nije bilo pod upitnikom, a bio sam s njim ili uz njega i kada mu je bilo najlepše ali i najteže. Bio je poseban po svemu, pa i po rečniku, obraćanju. I sada dok mi se srce steže čujem njegov glas koji govori: „Kada bih nešto rekao ili uradio protiv tebe, to bi bilo kao da radim protiv sebe“. To sam dosta puta čuo kada smo razmenjivali misli i kada se baši nismo slagali u nekim situacijama. Jer, Petko nije umeo da laže. A ukrštanje misli donosilo nam je mnogo radosti.

I nikada nije krio da mu je Crvena zvezda bila i ostala večna ljubav i ljuta rana. I igračka i trenerska. Zamislite da neko ko je rodjen u Kninu, a bio tako dobar igrač, ne obuče crveno-beli dres. „Miljan je bio otac fudbalske nacije, imao je ideje, vizije. U to vreme još se nisu pojavili Cole Janković i Žota Antonijević i on mi je pričao da bi trebalo da igram na desnom krilu pored Karasija, Lazarevića, Kuleta Aćimovića i Džaje. Kakva bi to navala bila“ – pričao mi je svojevremeno Petko ne objašnjavajući mi zašto njegov san nije postao java. Nisam ga ni pitao, nisam insistirao, jer sam znao da je hteo da mi kaže, to bi i uradio. Nisam hteo da mu stavljam so na ranu.

I kao trener je bio na korak do Marakane i to ne jedan put. Nije se žalio mada mu je glas bio tvrdji kada je pričao:“ Zvezda, očigledno, nije bila moja sudbina. Da, bilo je razgovora i sa Džajom i sa Cveletom da sednem na crveno-belu klupu, ipak, nisu se kockice poklopile. Jednom prilikom i ja sam postavio neke uslove koje nisu mogli da prihvate. I zao kažem: niko nije kriv. A kakve sam ideje imao i kakvi su igrači tada bili u Zvezdi, mislim da smo mogli čuda da napravimo“.

Sudbina, prokleta sudbina koja mu je i život uzela.

Malo ko zna da je i Partizan hteo da angažuje Iliju Petkovića. Nije mi sakrio ni tu fudbalsku epizodu:“ U to vreme postojao je džentlmenski sporazum izmedju najvećih klubova i nisi mogao tek tako da predješ iz jednog tabora u drugi. Pa zar misliš da bi Samardžić i Skoblar večno ostali u OFK Beogradu da su mogli u Zvezdu ili Partizan. Istina je da sam razgovarao sa generalom Zekićem u Domu JNA. Uh, kada ispred tebe stane general-potpukovnik, onako u vojničkom odelu, stegne ti se grlo. Partizan je tada bio klub – država“

Nije otišao ni u Hajduk, iako je Tito Kirigin bio Bog u Splitu a lično se angažovao da ga dovede, a kada sam ga pitao  kako to da ga jedino Dinamo nije jurio, odgovorio je uz osmeh, kao iz topa: „Ha, ha, kako da Zagrepčani dovedu nekog iz Knina. Pa to nije moglo ni u snu da se dogodi“

Kvalifikacije za Svetsko prvenstvo 2006. godine u Nemačkoj su bile nešto posebno. „Sveti Ilija“ je ispaljivao takve rodoljubive rafale da su se svi osećali uzvišeno. Osvojeno je prvo mesto u grupi, ispred Španije i Belgije,  uz gol-diferenciju 15:1. Zemlja je bila u euforiji, biti ispred dve velesile, igrati fudbal iz snova, Jevrića je uspeo da savlada samo Raul... A onda, već na pripremama, atmosfera se poremetila, kao da su nacionalni dres nosili neki drugi igrači, a vodili ih neki drugi ljudi.  „Ponašanje u timu i oko njega je s raspadom Jugoslavije odjednom postalo problematično i radio je ko je šta hteo i ja nisam više mogao da ekipu držim na okupu i pod kontrolom. Bilo je i povredjenih i uvredjenih, svako je imao pravo da misli a to je najgore“ pričao mi je Petko ali nije hteo da svoju muku iznosi u javnost.

Promenio se i Petko, bio je nekako ćutljiv, pokušao je da nadje zajednički jezik sa reprezentativcima, ali bilo je samo 11 mesta u prvoj postavi. I prvi put nije poslušao sebe već igrače i dogodila se „šestica“ u duelu sa Argentinom. I krenula je njegova noćna mora. Ćutao je i trpeo, sve je preuzeo na sebe. Takav je Petko. „Bio je to  za mene težak period. Niti sam pre toga bio najbolji trener na svetu, a pogotovo nisam posle bio najgori. Nisam hteo nikoga da prozivam ali je jasno da su igrači morali da imaju više poštovanja prema državi, iako je bila polovična, prema dresu, grbu...  Ono što me boli je činjenica da su pole poraza od Argentine svi pobegli, nisu se oglasili, mirno su čitali pljuvačine na moj račun.“

Ostao je Pele čvrst u stavu da neće da imenuje trovače atmosfere, zaštitio je igrače, i one koji su mu podmetali klipove, ja znam ko su,  zato što mi je to rekao i što sam bio tamo, u Nemačkoj, ali neću ni danas da ih obelodanim jer je tako Petko hteo.

Izdržao je „Sveti Ilija“ sve, ostao je u fudbalu i predao mu se, kao u uvek, do balčaka. Svim srcem. Ostao je u FS Srbije, savetovao, pomagao... Bio je predsednik svog OFK Beograda, jurcao, nervirao se zbog nemaštine, pokušavao da ispravi srpsku fudbalsku  krivu Drinu, a onda je postao predsednik FS Beograda. Ništa mu nije bilo teško, putovao je Srbijom, poklanjao u ime Saveza lopte, dresove, otvarao igrališta... I možda je baš na tom putu „zakačio“ koronu i prvi put u životu - nije pobedio.

A bio sam siguran da će njegovo veliko, toplo a lavlje srce izdržati. Nažalost, nije, otišao je Petko u legendu, a još mnogo toga je mogao da podari svojoj porodici, prijateljima, fudbalskom svetu. Nedostajaće mi, baš mnogo, jer ovaj svet bez njega nikad neće biti isti.

Zbogom prijatelju.    

ДРАГАН ДАКОВИЋ, ИГРАЧ, ТРЕНЕР, ГЛУМАЦ, ШОФЕР, "СЕЛЕКТОР" РЕПРЕЗЕНТАЦИЈЕ

Јуче је наш Дрда отишао на небо а ово је текст који сам написао и то је последње што је мој млађи брат говорио за новине

ДРАГАН ДАКОВИЋ, ИГРАЧ, ТРЕНЕР, ГЛУМАЦ, ШОФЕР, "СЕЛЕКТОР" РЕПРЕЗЕНТАЦИЈЕ

КАКО ЈЕ ДРДА ВИДЕО МОНТЕВИДЕО

КАО клинац, у пионирском и омладинском узрасту носио је дрес ОФК Београда, да би у Синђелићу, у којем је провео шест година, стекао име. Играо је затим и за Млади радник из Пожаревца, за Иван Милутиновић, Београд, Херој, али је "светску славу" стекао у Баранди. Као тренер. А како и не би када је Драган Даковић (1963) из тог банатског села видео и Монтевидео. И тренирао Мошу, Тиркета, Милутинца, голмана Јакшића. Ух, Бог те видео.

Ипак, прича о Дрди има и свој почетак, па да одатле и кренемо, стићи ћемо и ми до тог Монтевидеа. Елем, Даковић је са 17-18 година у Синђелићу учио од Цолета Јанковића, Кулета Аћимовића, Станета Карасија, Млађе Стојановића... Његов фудбалски тата Раја, тренер који је утицао на његов развој и каријеру, дао му је шансу да игра са асовима и то су били дани за памћење.

Ипак, Дрда не крије да му је ипак најлепше било, и као играчу и као тренеру, у Београду са Карабурме, кога нажалост више нема. Једноставно, угасио се. Туга и јад. Али, вратимо се веселијој теми. Дакле, када се улазило у Прву лигу, "ђаволе" са Карабурме је тренирао Мики Ивановић, уз помоћ Илије Галића. Пуне трибине, ватромет голова, победе... Увек се нашло времена и за боемију, кафане, дискотеке, сплавове.

-          Мићко Ловрић, Лале, Блеса, Ђура Бакса били су ми најбољи другари. Наравно, никада нећу заборавити браћу Новчић, председника Кида и тренера Ганета. А поготово не најбоље навијаче на свету. Орило се тада са трибина - "ђаааааволиии", а носиоци тог тајфунског навијања били су недавно преминули Бане Ћела, Никола Босанац, Носа и Мида... После утакмица у клупској кафани "Спорт" банчило се до раних јутарњих часова, мотива никада доста, ако се победи, славило се, ако се изгуби, утапала се туга у алкохолу. Имали смо пуну подршку за такав начин испољавања емоција и од ветерана Вашке Стоиљковића, Чубре, Сокола...

Већ у то време Дрда је постао респектабилан играч београдске калдрме, али је знао да бира друштво и да проналази нове изазове и ван терена. Бане Рнић из Синђелића довео га је у хотел "Славију" и друштво са Чубуре, а Даковић је убрзо постао део култног кафића "Четворка", покојног аса Црвене звезде и репрезентације Мирослава Павловића .

-          Павика је био је краљ, ауторитет и друг.

 Треба слушати како и са колико емоција Даковић прича о том времену.

-          Код Павике се долазило сваки дан, или како сам ја имао обичај да кажем -као кад код куће из собе пређеш у кујну. Ту су били и моји тренерски ментори Пера Ћосић и Мирко Дакић Дакара, нажалост обојица сад проводе време у фудбалском рају на небесима, па профа Дача Давидовић, Бане Рнић...

И као тренер, Дрда је имао добре учитеље. Радио је са Ацом Трифуновићем као помоћник у Раковици, а о некадашњем сјајном играчу Партизана и репрезентативцу прича на посебан начин:

- Аца ме је учио фудбалу, али и животу, боемији. Брзо сам га схватио и прихватио да је леп и лагодан живот и уз "јелен" пиво.

Дрда није могао без Синђелића, вратио се, али као тренер и увео га у Српску лигу. Тренирао је и Сремчицу и Железник, а онда се изненада и ниоткуда обрео у Баранди.

- На инсистирање Буце Халиловића и Уше Јеличића, дошао сам у Баранду. То је 35 километара од мог града, а они тамо на терен излазе два пута недељно. Хаос. Али, када сам боље упознао председника Горана Бјелогрлића, рођеног Бјелиног брата, који је сјајан продуцент и човек, кренули смо озбиљно у посао.

И Баранда је ушла из општинске лиге у Прву јужнобанатску, а Дрда је избројао пет година на челу клуба. И дођосмо до Монтевидеа.

Јунак наше приче је постао активни учесник једног великог, можемо рећи српског епа, а Драган Бјелогрлић му је поверио да тренира глумце који у филму глуме некадашње велике асове. Радио је тај посао заједно са Сашом Миленовићем и некадашњим атлетичаром Александром Поповићем. Ништа није препуштено случају, а на терену су били од седам ујутру до осам увече, и на температури од 40 степени Целзијуса.

-           Најбољи фудбалер међу глумцима је Виктор Савић, Андрија Кузмановић је добар голман, завидно шутирају лопту и Александар Радојчић и Милан Микитовић - декламује Дрда.

Кроз свакодневно дружење са филмаџијама, Дрда је почео и да ради за њих, односно да их као део екипе - вози. Сјајан однос са браћом Бјелогрлић и све је почело на снимању "Позоришта у кући". Онда су сви "схватили" да је Дрда рођени глумац, па је добио улогу у култној серији "Вратиће се роде". Играо је мафијаша и пуцао заједно са Вуком Костићем, да би затим у "Женама са Дедиња" играо шофера који је погрешно истоварао шљунак.

Дрда је био везни играч, али када га питате кога би поменуо из своје фудбалске каријере, одговара као из топа.

- Увек се сетим Раковице, имали смо навалу снова: Зоран Ранковић, Никола Вигњевић, Ћела Јовић, Небојша Вигњевић и Цига Кнежевић. А сјајни тренер Душан Митошевић, громада од човека.

Тако прича човек који је из Баранде „стигао“ до Монтевидеа.

BALKANSKA PRAVILA

HTELI NE HTELI, ZAPADNJACI MORAJU DA PRIZNAJU DA JE EVROPA ČESTO POD NOGAMA OVOG MALOG DELA STAROG KONTINENTA

BALKANSKA PRAVILA

Djoković je bez premca u svetu, balkanske zemlje godinama dominiraju u vaterpolu, rukometu, odbojci, imaju sjajne rezultate i u košarci, streljaštvu, tekvondu, karateu, atletici a Hrvatska je bila vicešampion svetai u fudbalu...

Ovo je Balkan.

Neverovatno je koliko zapadne zemlje imaju „nešto protiv“ nas na Balkanu, od politike koja je zvezda vodilja za takav način razmišljanja do sporta koji je uvek u prvom planu, i popularniji i rašireniji i od filma i kulture. Jer, sport je deo svakog čoveka, ljudi se identifikuju sa svojim junacima i često i glorifikuju njihove uspehe. Ali, ova priča ima drugi motiv, jednostavno, samo da podseti te „velike“ da i mali imaju svoje junake i velike rezultate.

E sad, problem smo i mi sami. Jer, Hrvati se iz petnih žila trude da svima dokažu da nisu Balkanci, a u to ne mogu da ubede ni sami sebe,  Slovenci su se i u onoj Jugoslaviji  trudili da to ne budu, Bosna i Hercegovina je uvek bila nekako u drugom planu baš kao i Makedonija. Samo mi Srbi nismo bežali da smo na Balkanu, da smo svoji i zato smo trn u oku velikim svetskim silama.

Vreme je i da se vratimo na sport i zapušimo usta svima koji ne vole Balkan  i omalovažavaju stalne uspehe. Da počnem od Djokovića o kome ne treba trošiti reči, pa i oni koji sigurno i stalno navijaju protiv njega, nisu mogli da posle osmog trijumfa u Melburnu ne pišu o njemu u superlativima. Treba podsetiti i da su na listi od 50 najboljih na planeti čak petorica Srba!

Naravno da mi ne pada napamet da širim priču već ću samo da taksativno nabrojim balkanske uspehe u nekoliko minulih meseci.

ODBOJKA

Srbija je  na Evropskom prvenstvu osvojila zlato a Slovenija srebro. A na krov Evrope popela se, u stvari tron odbranila, ženska reprezentacija Srbije.

RUKOMET

Slovenija i Hrvatska su igrali u polufinalu Evropskog prvenstva.

VATERPOLO

Crnogorci su osvojili bronzanu medalju na Evropskom prvenstvu u Madjarskoj (šampion), bili su bolji od Hrvata koji su bili četvrti,  a naši „delfini“ peti (savladali svetske prvake Italijane) iako  su izgubili samo jedan meč i to posle izvodjenja peteraca, u regularnom toku duela sa Špancima (srebro) bilo je nerešeno.

To je ono poslednje a mi  nikako da prežalimo što smo na Svetskom prvenstvu u košarci bili „samo“ peti, zaboravljajući da smo pod vodjstvom Aleksandra Djordjevića bili srebrni na olimpijskim igrama, evropskom i svetskom prvenstvu.

I nikako ne treba zaboraviti gotovo nestvaran uspeh fudbalera Hrvatske koji su na Svetskom prvenstvu u Rusiji prošle godine igrali finale sa Francuzima i osvojili drugo mesto.

Za sada dosta, zato i ona rečenica sa početka teksta: Ovo je Balkan!