ZBOGOM PELE MOJ

ZBOGOM PELE MOJ

Cigojlo moj, vidimo se u Kosovskoj, na našem mestu, na kafi.

Više nikada neću čuti ove reči, moj Pele je otišao u nebesko carstvo, u raj zasigurno, jer takav čovek, takva ljudina neće se skoro roditi. I ne pišem ovo jer o mrtvima treba pričati sve najlepše, pokušavam da kroz suze i tugu, pošaljem poruku čoveku koji mi je bio kao stariji brat. Skoro pola veka, jer smo se toliko družili. U vreme dok sam bio u kratkim pantalonama a nosio dugačke jer sam postao novinar. A on je već bio fudbalska vila, ikona.

I nikada naše prijateljstvo nije bilo pod upitnikom, a bio sam s njim ili uz njega i kada mu je bilo najlepše ali i najteže. Bio je poseban po svemu, pa i po rečniku, obraćanju. I sada dok mi se srce steže čujem njegov glas koji govori: „Kada bih nešto rekao ili uradio protiv tebe, to bi bilo kao da radim protiv sebe“. To sam dosta puta čuo kada smo razmenjivali misli i kada se baši nismo slagali u nekim situacijama. Jer, Petko nije umeo da laže. A ukrštanje misli donosilo nam je mnogo radosti.

I nikada nije krio da mu je Crvena zvezda bila i ostala večna ljubav i ljuta rana. I igračka i trenerska. Zamislite da neko ko je rodjen u Kninu, a bio tako dobar igrač, ne obuče crveno-beli dres. „Miljan je bio otac fudbalske nacije, imao je ideje, vizije. U to vreme još se nisu pojavili Cole Janković i Žota Antonijević i on mi je pričao da bi trebalo da igram na desnom krilu pored Karasija, Lazarevića, Kuleta Aćimovića i Džaje. Kakva bi to navala bila“ – pričao mi je svojevremeno Petko ne objašnjavajući mi zašto njegov san nije postao java. Nisam ga ni pitao, nisam insistirao, jer sam znao da je hteo da mi kaže, to bi i uradio. Nisam hteo da mu stavljam so na ranu.

I kao trener je bio na korak do Marakane i to ne jedan put. Nije se žalio mada mu je glas bio tvrdji kada je pričao:“ Zvezda, očigledno, nije bila moja sudbina. Da, bilo je razgovora i sa Džajom i sa Cveletom da sednem na crveno-belu klupu, ipak, nisu se kockice poklopile. Jednom prilikom i ja sam postavio neke uslove koje nisu mogli da prihvate. I zao kažem: niko nije kriv. A kakve sam ideje imao i kakvi su igrači tada bili u Zvezdi, mislim da smo mogli čuda da napravimo“.

Sudbina, prokleta sudbina koja mu je i život uzela.

Malo ko zna da je i Partizan hteo da angažuje Iliju Petkovića. Nije mi sakrio ni tu fudbalsku epizodu:“ U to vreme postojao je džentlmenski sporazum izmedju najvećih klubova i nisi mogao tek tako da predješ iz jednog tabora u drugi. Pa zar misliš da bi Samardžić i Skoblar večno ostali u OFK Beogradu da su mogli u Zvezdu ili Partizan. Istina je da sam razgovarao sa generalom Zekićem u Domu JNA. Uh, kada ispred tebe stane general-potpukovnik, onako u vojničkom odelu, stegne ti se grlo. Partizan je tada bio klub – država“

Nije otišao ni u Hajduk, iako je Tito Kirigin bio Bog u Splitu a lično se angažovao da ga dovede, a kada sam ga pitao  kako to da ga jedino Dinamo nije jurio, odgovorio je uz osmeh, kao iz topa: „Ha, ha, kako da Zagrepčani dovedu nekog iz Knina. Pa to nije moglo ni u snu da se dogodi“

Kvalifikacije za Svetsko prvenstvo 2006. godine u Nemačkoj su bile nešto posebno. „Sveti Ilija“ je ispaljivao takve rodoljubive rafale da su se svi osećali uzvišeno. Osvojeno je prvo mesto u grupi, ispred Španije i Belgije,  uz gol-diferenciju 15:1. Zemlja je bila u euforiji, biti ispred dve velesile, igrati fudbal iz snova, Jevrića je uspeo da savlada samo Raul... A onda, već na pripremama, atmosfera se poremetila, kao da su nacionalni dres nosili neki drugi igrači, a vodili ih neki drugi ljudi.  „Ponašanje u timu i oko njega je s raspadom Jugoslavije odjednom postalo problematično i radio je ko je šta hteo i ja nisam više mogao da ekipu držim na okupu i pod kontrolom. Bilo je i povredjenih i uvredjenih, svako je imao pravo da misli a to je najgore“ pričao mi je Petko ali nije hteo da svoju muku iznosi u javnost.

Promenio se i Petko, bio je nekako ćutljiv, pokušao je da nadje zajednički jezik sa reprezentativcima, ali bilo je samo 11 mesta u prvoj postavi. I prvi put nije poslušao sebe već igrače i dogodila se „šestica“ u duelu sa Argentinom. I krenula je njegova noćna mora. Ćutao je i trpeo, sve je preuzeo na sebe. Takav je Petko. „Bio je to  za mene težak period. Niti sam pre toga bio najbolji trener na svetu, a pogotovo nisam posle bio najgori. Nisam hteo nikoga da prozivam ali je jasno da su igrači morali da imaju više poštovanja prema državi, iako je bila polovična, prema dresu, grbu...  Ono što me boli je činjenica da su pole poraza od Argentine svi pobegli, nisu se oglasili, mirno su čitali pljuvačine na moj račun.“

Ostao je Pele čvrst u stavu da neće da imenuje trovače atmosfere, zaštitio je igrače, i one koji su mu podmetali klipove, ja znam ko su,  zato što mi je to rekao i što sam bio tamo, u Nemačkoj, ali neću ni danas da ih obelodanim jer je tako Petko hteo.

Izdržao je „Sveti Ilija“ sve, ostao je u fudbalu i predao mu se, kao u uvek, do balčaka. Svim srcem. Ostao je u FS Srbije, savetovao, pomagao... Bio je predsednik svog OFK Beograda, jurcao, nervirao se zbog nemaštine, pokušavao da ispravi srpsku fudbalsku  krivu Drinu, a onda je postao predsednik FS Beograda. Ništa mu nije bilo teško, putovao je Srbijom, poklanjao u ime Saveza lopte, dresove, otvarao igrališta... I možda je baš na tom putu „zakačio“ koronu i prvi put u životu - nije pobedio.

A bio sam siguran da će njegovo veliko, toplo a lavlje srce izdržati. Nažalost, nije, otišao je Petko u legendu, a još mnogo toga je mogao da podari svojoj porodici, prijateljima, fudbalskom svetu. Nedostajaće mi, baš mnogo, jer ovaj svet bez njega nikad neće biti isti.

Zbogom prijatelju.