VELIKAN MEKOG SRCA

 U NEBESKO CARSTVO OTIŠAO I VLADICA POPOVIĆ, LEGENDA CRVENE ZVEZDE I REPREZENTACIJE JUGOSLAVIJE

VELIKAN MEKOG SRCA

Ljudi, da li je to moguće? Ova rečenica nezaboravnog Mladena Delića kao da je postala usud srpskog fudbala. Posle Ilije Petkovića, Bože Milenkovića i Vlade Bulatovića (sva trojica igrala u OFK Beogradu), na onaj svet je otišao i legendarni Vladica Popović.

Rodjen u Kraljevini Jugoslaviji, 17. marta 1935( Zemun), Vladica je postao jedan od najboljih igrača i trenera sa ovih prostora. Mnogi na  njegovom mestu ne bi pričali ni sami sa sobom, koliko je postigao u životu, ali je on do poslednjeg dana bio dobronameran i izuzetno skroman. Mogu da se pohvalim da mi je bio prijatelj, dolazio sam kod  njega kući. Vladica nikada  nije pio, ali je uvek ima dobru staru rakiju za goste. I mali muzej u svom domu.

Špartao je  Njegoševom ulicom, znao svaki kafić, ali u poslednje vreme izdale su ga noge. To mu je bilo  najteže, ali ga vedar duh nije napuštao. Do samog kraja..

Dres Crvene zvezde nosio je 12 godina i odigrao 499 utakmica, postigao 38 golova. Kapitensku traku je preuzeo od Rajka Mitića i nosio je čak pet godina. Radovao se osvajanju pet šampionskih titula i tri Kupa. Medjutim, nikako nije mogao da prežali evropske brodolome. Pričao mi je...

-          Imali smo sjajan tim i zaista smo igrali lepo i efikasno. Sa setom se sećam prvog nastupa Crvene zvezde u Kupu evropskih šampiona, bilo je to u sezoni 1956/57. Stigli smo do polufinala ali je Fiorentina bila bolja za jedan gol (0:1, 0:0). I naredne sezone smo igrali odično, ali nas je u četvrtfinalu zaustavio Mančester junajted (1:2, 3:3), nažalost, meč na „Marakani“ je za neke bio poslednji u životu jer su poginuli u avionskoj nesreći kod Minhena po povratku iz Beograda.

Ipak, Zvezda je 1958. godine osvojila prvi evropski trofej što Vladicu baš i nije nateralo da sepreviše raduje.

-          Da, osvojili smo Dunavski ili Mitropa kup i bili dominantni, ali je meni žao što nismo upeli u Kupu sajamskih gradova. Te, 1961/62 godine odigrao sam svih osam utakmkica, ali nas je u polufinalu zaustavila Barselona. Već sledeće sezone revanširali smo se Kataloncima u istom takmičenju, u osmini finala bili smo bolji posle majstorice u Nici (1:0). Eto, u to vreme ni velika Barselona nije za Zvezdu bila bauk.

Za reprezentaciju Jugoslavije Vladica je odigrao 20 utakmica, za mladu selekciju nastupio je devet puta i još osam za B ekipu. Na Olimpijskim igrama u Melburnu 1956. godine osvojio je srebro, a bio je i učesnik dva svetska prvenstva. U Švedskoj 1958. godine i četiri godine kasnije u Čileu kada je Jugoslavija bila četvrta. Ali...

-          Znam da se pisalo da je atmosfera bila pokvarena jer nismo dobili obećane premije – pričao mi je svojevremeno i iskreno Vladica.  - I bilo je tih problema, ali ja nisam od onih koji su u toj či njenici tražili alibi za poraz od Čehoslovake od koje smo bili kvalitetniji. Jer, recite vi meni, ko će da bojkotuje ili da igra slabije utakmicu koja vodi u finale Svetskog prvenstva? Ne misliš na terenu na novac. Jednostavno, propustili smo veliku šansu jer su svi svetski mediji pisali da samo mi možemo da se ravnopravno nosimo sa Brazilcima koji su u finalu pregazili ČSSR. A mi smo se izduvali i tako nesrećni izgubili i treće mesto jer nas je pobedio domaćin Čile.

Takav je bio Vladica. Pošten i iskren. Takav je i ostao i posle ogromnih trenerskih uspeha. Sa Crvenom zvezdom se popeo na krov sveta. U Tokiju 1991. godine pobedjen je Kolo Kolo sa 3:0, iako je naš i evropski šampion čitavo drugo poluvreme igrao sa igračem manje pošto je kapiten Dejan Savićević isključen u 45. minutu.

Sjajne uspehe Vladica je imao i u Južnoj Americi gde su ga prosto obožavali. Pogotovo u Kolumbiji gde je trenirao Independijente Santa Fe i dva puta bio šampion, a zatim i Nasional iz Medeljina, Miljonarios i u tri navrata Deportivo iz Kalija. Sa Portugezom iz Venecuele takodje je dva puta osvajao šampionsku titulu, a sedeo je i na klupi Karakasa. Najzad, oprobao se i kao selektor, vodio je reprezentaciju Perua.

To bi u najkraćem bio kroki Vladice Popovića, pre svega velikog čoveka, a potom i legendarnog fudbalera i trenera. Šta na kraju reći osim da smo mi koji smo ga poznavali mnogo izgubili ali da će zato naša nebeska reprezentacija biti još jača.

Zbogom Vladice moj.