JOVAN STANKOVIĆ – ČOVEK ZVANI HRABROST

 

NEKADAŠNJI IGRAČ CRVENE ZVEZDE, MADRIDSKOG ATLETIKA, MAJORKE I MARSELJA, ZAPOČEO TRENERSKU KARIJERU U ŠPANIJI

JOVAN STANKOVIĆ – ČOVEK ZVANI HRABROST

Bio je sjajan igrač. Znalac. Šuter. Uvek je bio čovek od reči. Skroman i preskroman s obzirom kakvu je karijeru imao. Tih i nenametljiv, a na terenu tigar.

Jovan Stanković.

I ma koliko ste ga pratili, šta ste sve pročitali, koliko puta ste ga gledali na delu, moram da istaknem da ne možete da imate pravu sliku o Jovanu u Španiji. Imao sam priliku da budem u Madridu dok je nosio dres Atletika. Bio je nosilac igre i ljubimac navijača. I gotovo je nestvarno što njegove neverovatne partije nikada u Srbiji nisu dobile dimenziju koju zaslužuju.

U njega je verovao i argentinski trenerski mag Ektor Kuper dok je nosio dres Majorke. Možete pogledati neke golove iz slobodnih udarca sa 20 ili 30 metara koje su navijače dovodile do ekstaze. I opet, Jovanove arabeske kao da nisu stizale do Srbije. Svoj pečat ostavio je i u Marselju.

Zašto sada ovo pišem?

Jednostavno, jer sam oduševljen što je Stnković krenuo sa trenerskom poslom i na Iberijskom poluostrvu. Naravno, znam da je radio sa prvim timom beogradskog Sindjelića i Iskre iz Danilovgrada, kao što znam da je bio i trener u mladjim kteglorijama Crvene zvezde. Ali i znam da veliki asovi i nekadašnji repezentatovci nikada nisu krenuli u trenerske izazove tako tiho i nenametljivo. Obično, svi hoće odmah da rade u elitnoj ligi i u principu u klubovima u kojima su igrali. Zaboravljajući pritom da mesta ima za jednog ili dvojicu, a da su kroz svaki  klub prošlo 20 ili 30 igrača.

Zato me je zatekla i oduševila vest da je Jovan Stanković postao trener San Fernanda. Nekadašnji levokrilni bombarder odvažio se da dodje u Kadiz i preuzme klub koji je trećeligaš. S njegovim imenom i prezimenom svakako da je to čudno, ali i to je Jovan. Uvek svoj. Hrabar. Šta još reći osim da želim da već u prvoj sezoni (ne znam apsolutno ništa o San Fernandu, ali saznaću) napravi uspeh i stigne do La lige 2.

Srećno imenjače.

DI MARIJA DŽOKER PARIŽANA

KO ĆE BITI JUNAK FINALA LIGE ŠAMPIONA IZMEDJU BAJERNA I PSŽ, LEVANDOVSKI, GNABRI, NEJMAR, MBAPE ILI NEKO IZ DRUGOG PLANA

DI MARIJA DŽOKER PARIŽANA

Evropa je dočekala pravo finale Lige šampiona.

Bajern je papirnati favorit, rezervni trener Hansi Flik, koji je treblo da bude samo prelazno rešenje, postao je heroj Nemačke i trener na duže staze. Za vrlo kratko vreme, sa istim sastavom koji nikako nije dobro vodio Hrvat Niko Kovač, Flik je napravio bavarsku konjicu koja gazi sve pred sobom.

Kao što reče Dragan Džajić, Bajern je najorganizovaniji i najprofesionalniji klub na planeti zemlji. I kada ima mnogo para i kada zafali u kasi, ništa se kruciijalno ne menja jer postoji sistem. Bajern uvek juri sve titule i kao po pravilu ruši  mnoge rekorde. Kada pogledate sastav, nema ekstra zvezde, nije to čak ni Robert Levandovski,  jer čitav tim je – zvezda. Da nije tako, Bajern ne bi na poslednjih 29 utakmica u svim takmičenjima slavio čak 28 puta.

Pogledajte samo klupu Bavaraca. Pa na njoj sede Brazilac Felipe Kutinjo, Francuzi Bendžamin Pavar, Korentin Toliso, Lukas Hernandes i Kingsli Koman, Španaci Havi Martinez i Alvaro Odriazola, povremeni nemački reprezentativac Niklas Zule...

Pa je tako jedan Kutinjo, koga je Barselona platila Liverpulu 160 miliona evra, pa pozajmila Bajernu, gde nažalost ovaj virtuoz u kopačkama uglavnom greje klupu. I to mu nije smetalo da protiv „svoje“ Barse, za 15-tak minuta dva puta pogodi mreži i jednom asistira. Džoker prve klase.

Šta reći o Pari sen Žermenu? Konačno je dosanjao svoj san i stigao do finala Lige šampiona. U svom sastavu ima verovatno dva najbolja igrača na svetu u ovom trenutku. To su sigurno Brazilac Nejmar i Francuz Kilijan Mbape. I strategija „svetaca“ zacelo se i svodi na njihov individualni kvalitet. Nejmar je najbolji dribler današnjice, bolji čak i od Mesija u tom segmentu igre, dok je mladjani Mbape, kako kažu fudbofili, stalno „na motoru“ i teško ko može da ga zaustavi.

Kao i Bajern, i PSŽ ima zastrašujuću klupu. Skupo plaćeni Italijan Mauro Ikardi se preselio medju rezerve, što ne znači da neće igrati u finalu. A šta reći od Nemcu Dreksleru, pa italijanskom standardnom reprezentativcu Veratiju, Špancu Sarabiji, mladjanom Holandjaninu Bakeru,  iskusnom Kurzavi pa Čupa Motingu i Gaju... Interesantno je i da su protiv Lajpciga u polufinalu u prvom sastavu bila samo dvojica Francuza: Mbape i Kimpembe.

Pa ako Bajern ima svog džokera od 160 miliona evra, Brazilca Kutinja i PSŽ ima svog aduta iz senke, Argentinca Di Mariju. Jedno je sigurno, ekipa sa „Parka prinčeva“ nije ista sa maestralnim „gaučosom“ i bez njega. Videlo se to i u četvrtfinalu, kada nije igrao zbog kartona i u polufnalu kada je bio igrač utakmice.

Anhel di Marija je 36. najskuplji igrač na svetu, iako njegov transfer od 64 miliona evra datira još od davne 2015. godine kada je iz Mančester junajteda prešao u Pari sen Žermen. A krenuo je u Evropu iz Rozarija 2007. godine i prva stanica je bila – Benfika. Tri godine kasnije prešao je u Real Madrid, da bi 2014. stigao na „Old Traford“ a već 2015. se preselio u Pariz. Neobjašnjivo je da je otišao iz Reala i Mančestara iako je pružao odlične partije, da danas, u 32. godini, igra fudbal svog života. I asistent i strelac, a njegovi pasovi u prostor dodju kao kec na 11 za Nejmara i Mbapea.

A čii si dres nosili, a retko ko je potražio sreću obako kao Jovan, kz drugog p,ana.

Zato je je i zaekla ali u i oduevila vest damožda će baš Kutinjo i Di Marija biti ti aduti iz senke. Obojica kreiraju fudbalsku lepotu i svakako će imati šta da (po)kažu. Kutinjo će verovatno početi sa klupe, što je postalo uobičajeno, ali Di Marija će naravno krenuti od prvog minuta i biti igrač oko koga se sve vrti. Jer, od igre Argetinca, umnogome će zavisiti i učinak prvih zvezda, Nejmara i Mbapea. 

VELIKAN MEKOG SRCA

 U NEBESKO CARSTVO OTIŠAO I VLADICA POPOVIĆ, LEGENDA CRVENE ZVEZDE I REPREZENTACIJE JUGOSLAVIJE

VELIKAN MEKOG SRCA

Ljudi, da li je to moguće? Ova rečenica nezaboravnog Mladena Delića kao da je postala usud srpskog fudbala. Posle Ilije Petkovića, Bože Milenkovića i Vlade Bulatovića (sva trojica igrala u OFK Beogradu), na onaj svet je otišao i legendarni Vladica Popović.

Rodjen u Kraljevini Jugoslaviji, 17. marta 1935( Zemun), Vladica je postao jedan od najboljih igrača i trenera sa ovih prostora. Mnogi na  njegovom mestu ne bi pričali ni sami sa sobom, koliko je postigao u životu, ali je on do poslednjeg dana bio dobronameran i izuzetno skroman. Mogu da se pohvalim da mi je bio prijatelj, dolazio sam kod  njega kući. Vladica nikada  nije pio, ali je uvek ima dobru staru rakiju za goste. I mali muzej u svom domu.

Špartao je  Njegoševom ulicom, znao svaki kafić, ali u poslednje vreme izdale su ga noge. To mu je bilo  najteže, ali ga vedar duh nije napuštao. Do samog kraja..

Dres Crvene zvezde nosio je 12 godina i odigrao 499 utakmica, postigao 38 golova. Kapitensku traku je preuzeo od Rajka Mitića i nosio je čak pet godina. Radovao se osvajanju pet šampionskih titula i tri Kupa. Medjutim, nikako nije mogao da prežali evropske brodolome. Pričao mi je...

-          Imali smo sjajan tim i zaista smo igrali lepo i efikasno. Sa setom se sećam prvog nastupa Crvene zvezde u Kupu evropskih šampiona, bilo je to u sezoni 1956/57. Stigli smo do polufinala ali je Fiorentina bila bolja za jedan gol (0:1, 0:0). I naredne sezone smo igrali odično, ali nas je u četvrtfinalu zaustavio Mančester junajted (1:2, 3:3), nažalost, meč na „Marakani“ je za neke bio poslednji u životu jer su poginuli u avionskoj nesreći kod Minhena po povratku iz Beograda.

Ipak, Zvezda je 1958. godine osvojila prvi evropski trofej što Vladicu baš i nije nateralo da sepreviše raduje.

-          Da, osvojili smo Dunavski ili Mitropa kup i bili dominantni, ali je meni žao što nismo upeli u Kupu sajamskih gradova. Te, 1961/62 godine odigrao sam svih osam utakmkica, ali nas je u polufinalu zaustavila Barselona. Već sledeće sezone revanširali smo se Kataloncima u istom takmičenju, u osmini finala bili smo bolji posle majstorice u Nici (1:0). Eto, u to vreme ni velika Barselona nije za Zvezdu bila bauk.

Za reprezentaciju Jugoslavije Vladica je odigrao 20 utakmica, za mladu selekciju nastupio je devet puta i još osam za B ekipu. Na Olimpijskim igrama u Melburnu 1956. godine osvojio je srebro, a bio je i učesnik dva svetska prvenstva. U Švedskoj 1958. godine i četiri godine kasnije u Čileu kada je Jugoslavija bila četvrta. Ali...

-          Znam da se pisalo da je atmosfera bila pokvarena jer nismo dobili obećane premije – pričao mi je svojevremeno i iskreno Vladica.  - I bilo je tih problema, ali ja nisam od onih koji su u toj či njenici tražili alibi za poraz od Čehoslovake od koje smo bili kvalitetniji. Jer, recite vi meni, ko će da bojkotuje ili da igra slabije utakmicu koja vodi u finale Svetskog prvenstva? Ne misliš na terenu na novac. Jednostavno, propustili smo veliku šansu jer su svi svetski mediji pisali da samo mi možemo da se ravnopravno nosimo sa Brazilcima koji su u finalu pregazili ČSSR. A mi smo se izduvali i tako nesrećni izgubili i treće mesto jer nas je pobedio domaćin Čile.

Takav je bio Vladica. Pošten i iskren. Takav je i ostao i posle ogromnih trenerskih uspeha. Sa Crvenom zvezdom se popeo na krov sveta. U Tokiju 1991. godine pobedjen je Kolo Kolo sa 3:0, iako je naš i evropski šampion čitavo drugo poluvreme igrao sa igračem manje pošto je kapiten Dejan Savićević isključen u 45. minutu.

Sjajne uspehe Vladica je imao i u Južnoj Americi gde su ga prosto obožavali. Pogotovo u Kolumbiji gde je trenirao Independijente Santa Fe i dva puta bio šampion, a zatim i Nasional iz Medeljina, Miljonarios i u tri navrata Deportivo iz Kalija. Sa Portugezom iz Venecuele takodje je dva puta osvajao šampionsku titulu, a sedeo je i na klupi Karakasa. Najzad, oprobao se i kao selektor, vodio je reprezentaciju Perua.

To bi u najkraćem bio kroki Vladice Popovića, pre svega velikog čoveka, a potom i legendarnog fudbalera i trenera. Šta na kraju reći osim da smo mi koji smo ga poznavali mnogo izgubili ali da će zato naša nebeska reprezentacija biti još jača.

Zbogom Vladice moj.