недеља, 28. јун 2020.

ZBOGOM PELE MOJ




ZBOGOM PELE MOJ

Cigojlo moj, vidimo se u Kosovskoj, na našem mestu, na kafi.

Više nikada neću čuti ove reči, moj Pele je otišao u nebesko carstvo, u raj zasigurno, jer takav čovek, takva ljudina neće se skoro roditi. I ne pišem ovo jer o mrtvima treba pričati sve najlepše, pokušavam da kroz suze i tugu, pošaljem poruku čoveku koji mi je bio kao stariji brat. Skoro pola veka, jer smo se toliko družili. U vreme dok sam bio u kratkim pantalonama a nosio dugačke jer sam postao novinar. A on je već bio fudbalska vila, ikona.
I nikada naše prijateljstvo nije bilo pod upitnikom, a bio sam s njim ili uz njega i kada mu je bilo najlepše ali i najteže. Bio je poseban po svemu, pa i po rečniku, obraćanju. I sada dok mi se srce steže čujem njegov glas koji govori: „Kada bih nešto rekao ili uradio protiv tebe, to bi bilo kao da radim protiv sebe“. To sam dosta puta čuo kada smo razmenjivali misli i kada se baši nismo slagali u nekim situacijama. Jer, Petko nije umeo da laže. A ukrštanje misli donosilo nam je mnogo radosti.
I nikada nije krio da mu je Crvena zvezda bila i ostala večna ljubav i ljuta rana. I igračka i trenerska. Zamislite da neko ko je rodjen u Kninu, a bio tako dobar igrač, ne obuče crveno-beli dres. „Miljan je bio otac fudbalske nacije, imao je ideje, vizije. U to vreme još se nisu pojavili Cole Janković i Žota Antonijević i on mi je pričao da bi trebalo da igram na desnom krilu pored Karasija, Lazarevića, Kuleta Aćimovića i Džaje. Kakva bi to navala bila“ – pričao mi je svojevremeno Petko ne objašnjavajući mi zašto njegov san nije postao java. Nisam ga ni pitao, nisam insistirao, jer sam znao da je hteo da mi kaže, to bi i uradio. Nisam hteo da mu stavljam so na ranu.
I kao trener je bio na korak do Marakane i to ne jedan put. Nije se žalio mada mu je glas bio tvrdji kada je pričao:“ Zvezda, očigledno, nije bila moja sudbina. Da, bilo je razgovora i sa Džajom i sa Cveletom da sednem na crveno-belu klupu, ipak, nisu se kockice poklopile. Jednom prilikom i ja sam postavio neke uslove koje nisu mogli da prihvate. I zao kažem: niko nije kriv. A kakve sam ideje imao i kakvi su igrači tada bili u Zvezdi, mislim da smo mogli čuda da napravimo“.
Sudbina, prokleta sudbina koja mu je i život uzela.
Malo ko zna da je i Partizan hteo da angažuje Iliju Petkovića. Nije mi sakrio ni tu fudbalsku epizodu:“ U to vreme postojao je džentlmenski sporazum izmedju najvećih klubova i nisi mogao tek tako da predješ iz jednog tabora u drugi. Pa zar misliš da bi Samardžić i Skoblar večno ostali u OFK Beogradu da su mogli u Zvezdu ili Partizan. Istina je da sam razgovarao sa generalom Zekićem u Domu JNA. Uh, kada ispred tebe stane general-potpukovnik, onako u vojničkom odelu, stegne ti se grlo. Partizan je tada bio klub – država“
Nije otišao ni u Hajduk, iako je Tito Kirigin bio Bog u Splitu a lično se angažovao da ga dovede, a kada sam ga pitao  kako to da ga jedino Dinamo nije jurio, odgovorio je uz osmeh, kao iz topa: „Ha, ha, kako da Zagrepčani dovedu nekog iz Knina. Pa to nije moglo ni u snu da se dogodi“
Kvalifikacije za Svetsko prvenstvo 2006. godine u Nemačkoj su bile nešto posebno. „Sveti Ilija“ je ispaljivao takve rodoljubive rafale da su se svi osećali uzvišeno. Osvojeno je prvo mesto u grupi, ispred Španije i Belgije,  uz gol-diferenciju 15:1. Zemlja je bila u euforiji, biti ispred dve velesile, igrati fudbal iz snova, Jevrića je uspeo da savlada samo Raul... A onda, već na pripremama, atmosfera se poremetila, kao da su nacionalni dres nosili neki drugi igrači, a vodili ih neki drugi ljudi.  „Ponašanje u timu i oko njega je s raspadom Jugoslavije odjednom postalo problematično i radio je ko je šta hteo i ja nisam više mogao da ekipu držim na okupu i pod kontrolom. Bilo je i povredjenih i uvredjenih, svako je imao pravo da misli a to je najgore“ pričao mi je Petko ali nije hteo da svoju muku iznosi u javnost.
Promenio se i Petko, bio je nekako ćutljiv, pokušao je da nadje zajednički jezik sa reprezentativcima, ali bilo je samo 11 mesta u prvoj postavi. I prvi put nije poslušao sebe već igrače i dogodila se „šestica“ u duelu sa Argentinom. I krenula je njegova noćna mora. Ćutao je i trpeo, sve je preuzeo na sebe. Takav je Petko. „Bio je to  za mene težak period. Niti sam pre toga bio najbolji trener na svetu, a pogotovo nisam posle bio najgori. Nisam hteo nikoga da prozivam ali je jasno da su igrači morali da imaju više poštovanja prema državi, iako je bila polovična, prema dresu, grbu...  Ono što me boli je činjenica da su pole poraza od Argentine svi pobegli, nisu se oglasili, mirno su čitali pljuvačine na moj račun.“
Ostao je Pele čvrst u stavu da neće da imenuje trovače atmosfere, zaštitio je igrače, i one koji su mu podmetali klipove, ja znam ko su,  zato što mi je to rekao i što sam bio tamo, u Nemačkoj, ali neću ni danas da ih obelodanim jer je tako Petko hteo.
Izdržao je „Sveti Ilija“ sve, ostao je u fudbalu i predao mu se, kao u uvek, do balčaka. Svim srcem. Ostao je u FS Srbije, savetovao, pomagao... Bio je predsednik svog OFK Beograda, jurcao, nervirao se zbog nemaštine, pokušavao da ispravi srpsku fudbalsku  krivu Drinu, a onda je postao predsednik FS Beograda. Ništa mu nije bilo teško, putovao je Srbijom, poklanjao u ime Saveza lopte, dresove, otvarao igrališta... I možda je baš na tom putu „zakačio“ koronu i prvi put u životu - nije pobedio.
A bio sam siguran da će njegovo veliko, toplo a lavlje srce izdržati. Nažalost, nije, otišao je Petko u legendu, a još mnogo toga je mogao da podari svojoj porodici, prijateljima, fudbalskom svetu. Nedostajaće mi, baš mnogo, jer ovaj svet bez njega nikad neće biti isti.
Zbogom prijatelju.    

четвртак, 11. јун 2020.

ДРАГАН ДАКОВИЋ, ИГРАЧ, ТРЕНЕР, ГЛУМАЦ, ШОФЕР, "СЕЛЕКТОР" РЕПРЕЗЕНТАЦИЈЕ


Јуче је наш Дрда отишао на небо а ово је текст који сам написао и то је последње што је мој млађи брат говорио за новине


ДРАГАН ДАКОВИЋ, ИГРАЧ, ТРЕНЕР, ГЛУМАЦ, ШОФЕР, "СЕЛЕКТОР" РЕПРЕЗЕНТАЦИЈЕ

КАКО ЈЕ ДРДА ВИДЕО МОНТЕВИДЕО

КАО клинац, у пионирском и омладинском узрасту носио је дрес ОФК Београда, да би у Синђелићу, у којем је провео шест година, стекао име. Играо је затим и за Млади радник из Пожаревца, за Иван Милутиновић, Београд, Херој, али је "светску славу" стекао у Баранди. Као тренер. А како и не би када је Драган Даковић (1963) из тог банатског села видео и Монтевидео. И тренирао Мошу, Тиркета, Милутинца, голмана Јакшића. Ух, Бог те видео.

Ипак, прича о Дрди има и свој почетак, па да одатле и кренемо, стићи ћемо и ми до тог Монтевидеа. Елем, Даковић је са 17-18 година у Синђелићу учио од Цолета Јанковића, Кулета Аћимовића, Станета Карасија, Млађе Стојановића... Његов фудбалски тата Раја, тренер који је утицао на његов развој и каријеру, дао му је шансу да игра са асовима и то су били дани за памћење.

Ипак, Дрда не крије да му је ипак најлепше било, и као играчу и као тренеру, у Београду са Карабурме, кога нажалост више нема. Једноставно, угасио се. Туга и јад. Али, вратимо се веселијој теми. Дакле, када се улазило у Прву лигу, "ђаволе" са Карабурме је тренирао Мики Ивановић, уз помоћ Илије Галића. Пуне трибине, ватромет голова, победе... Увек се нашло времена и за боемију, кафане, дискотеке, сплавове.

-          Мићко Ловрић, Лале, Блеса, Ђура Бакса били су ми најбољи другари. Наравно, никада нећу заборавити браћу Новчић, председника Кида и тренера Ганета. А поготово не најбоље навијаче на свету. Орило се тада са трибина - "ђаааааволиии", а носиоци тог тајфунског навијања били су недавно преминули Бане Ћела, Никола Босанац, Носа и Мида... После утакмица у клупској кафани "Спорт" банчило се до раних јутарњих часова, мотива никада доста, ако се победи, славило се, ако се изгуби, утапала се туга у алкохолу. Имали смо пуну подршку за такав начин испољавања емоција и од ветерана Вашке Стоиљковића, Чубре, Сокола...

Већ у то време Дрда је постао респектабилан играч београдске калдрме, али је знао да бира друштво и да проналази нове изазове и ван терена. Бане Рнић из Синђелића довео га је у хотел "Славију" и друштво са Чубуре, а Даковић је убрзо постао део култног кафића "Четворка", покојног аса Црвене звезде и репрезентације Мирослава Павловића .
-          Павика је био је краљ, ауторитет и друг.
 Треба слушати како и са колико емоција Даковић прича о том времену.
-          Код Павике се долазило сваки дан, или како сам ја имао обичај да кажем -као кад код куће из собе пређеш у кујну. Ту су били и моји тренерски ментори Пера Ћосић и Мирко Дакић Дакара, нажалост обојица сад проводе време у фудбалском рају на небесима, па профа Дача Давидовић, Бане Рнић...

И као тренер, Дрда је имао добре учитеље. Радио је са Ацом Трифуновићем као помоћник у Раковици, а о некадашњем сјајном играчу Партизана и репрезентативцу прича на посебан начин:

- Аца ме је учио фудбалу, али и животу, боемији. Брзо сам га схватио и прихватио да је леп и лагодан живот и уз "јелен" пиво.

Дрда није могао без Синђелића, вратио се, али као тренер и увео га у Српску лигу. Тренирао је и Сремчицу и Железник, а онда се изненада и ниоткуда обрео у Баранди.

- На инсистирање Буце Халиловића и Уше Јеличића, дошао сам у Баранду. То је 35 километара од мог града, а они тамо на терен излазе два пута недељно. Хаос. Али, када сам боље упознао председника Горана Бјелогрлића, рођеног Бјелиног брата, који је сјајан продуцент и човек, кренули смо озбиљно у посао.

И Баранда је ушла из општинске лиге у Прву јужнобанатску, а Дрда је избројао пет година на челу клуба. И дођосмо до Монтевидеа.

Јунак наше приче је постао активни учесник једног великог, можемо рећи српског епа, а Драган Бјелогрлић му је поверио да тренира глумце који у филму глуме некадашње велике асове. Радио је тај посао заједно са Сашом Миленовићем и некадашњим атлетичаром Александром Поповићем. Ништа није препуштено случају, а на терену су били од седам ујутру до осам увече, и на температури од 40 степени Целзијуса.

-           Најбољи фудбалер међу глумцима је Виктор Савић, Андрија Кузмановић је добар голман, завидно шутирају лопту и Александар Радојчић и Милан Микитовић - декламује Дрда.

Кроз свакодневно дружење са филмаџијама, Дрда је почео и да ради за њих, односно да их као део екипе - вози. Сјајан однос са браћом Бјелогрлић и све је почело на снимању "Позоришта у кући". Онда су сви "схватили" да је Дрда рођени глумац, па је добио улогу у култној серији "Вратиће се роде". Играо је мафијаша и пуцао заједно са Вуком Костићем, да би затим у "Женама са Дедиња" играо шофера који је погрешно истоварао шљунак.

Дрда је био везни играч, али када га питате кога би поменуо из своје фудбалске каријере, одговара као из топа.

- Увек се сетим Раковице, имали смо навалу снова: Зоран Ранковић, Никола Вигњевић, Ћела Јовић, Небојша Вигњевић и Цига Кнежевић. А сјајни тренер Душан Митошевић, громада од човека.

Тако прича човек који је из Баранде „стигао“ до Монтевидеа.

JOVAN STANKOVIĆ – ČOVEK ZVANI HRABROST

  NEKADAŠNJI IGRAČ CRVENE ZVEZDE, MADRIDSKOG ATLETIKA, MAJORKE I MARSELJA, ZAPOČEO TRENERSKU KARIJERU U ŠPANIJI JOVAN STANKOVIĆ – ČOVEK ZV...