OFK
BEOGRAD OSTAO BEZ JOŠ JEDNE SVOJE
LEGENDE – BOŽIDARA MILENKOVIĆA
I
LAV I DOBRICA
Svi
putevi ne vode u Rim, već u prestonička groblja. Bar u ovo, poslednje vreme. Sutra
na Novom groblju oprostićemo se od Božidara Milenkovića, još jedne legende OFK
Beograda, posle Ilije Petkovića, koja se preselila na nebesko carstvo. Prerano.
Otišao je Boža tiho, kao što je i živeo.
Vreme
zla, pošasti, bolesti, tuge...
Ne
verujem u Boga, ja sam ateista, izmedju ostalog i zato što niko nije uspeo da
me ubedi zašto najbolji uglavnom prvi odlaze. Zašto je otišao Petko i zašto mu
se tako brzo pridružio Boža, njegov
najbolji prijatelj.
Zašto
je neko napao romantiku da joj uzme dva cveta iz stoletne bašte?
Zašto?
Odgovora
nema, odgovor i ne tražim. Još nisam preboleo svog Pelea, a zatekla me je smrt
Božidara Milenkovića. Kada je Petković sklopio oči, došao sam na Karaburmu i sa
počasnim predsednikom Momom Minićem,
Božom i njegovim dugogodišnjim sagračem Zdravkom Jokićem, pravio plan o
sahrani, govorili smo o detaljima, tugovali zajedno. Pridružio nam se i mladi
predsednik kluba Nino Došen Majkić. Tada mi je Boža sa suzama u očima govorio o
poslednjim Petkovim satima, s kojim je bio sve dok nije primljen u bolnicu. To
veče je otišao i kod Duleta, Ilijinog sina... Bio je deo porodice Petković.
Boža
je bio lav na terenu a dobrica u
privatnom životu. Nosio je dres OFK Beograda 11 sezona, odigrao 290 utakmica,
postigao 18 golova. Nikad rezerva, uvek u prvim borbenim redovima. Oni koji su
ga gedali uživali su u njegovoj hrabrosti i borbenosti, oni protiv kojih je
igrao pamte ga po žestokim startovima, za svoje „romantičare“ uvek je ostavljao
srce na terenu. Srce koje je stalo jer nije moglo da pobedi samo nevidljivog
protivnika, kovid 13. Eh, da je mogao da
ga vidi, da mu ukliza...
Mnogo
toga Boži se vrtelo oko broja 6. Rodjen je pre 66 godina (6. mart. 1954),
šestog dana trećeg meseca, šesti je, posle Petkovića, Santarača, Turudije, Zeca
i Serpaka, po broju utakmica u dresu OFK Beograda čiju je kapitensku traku
godinama i s ponosom nosio.
Boža
je bio OFK Beograd. Boža je bio i igrač i trener i direktor stadiona i član
Upravnog odbora i sportski direktor i predsednik Sportskog društva. U njegovom
vokabularu reč predaja nije postojala. Ni kada se njegov OFK Beograd, druga kuća
u kojoj je proveo 45 godina, sa evropskih visina stropoštao do Treće lige. Ni mnogobrojne
nedaće a ni hronična besparica nisu mogle da mu promene ćud i navike. Prvi je
dolazio na stadion, poslednji odlazio. Verovao je i u nemoguće. Verovao je u ljude
s kojima je živeo, delio dobro i zlo i borio se do iznemoglosti poslednjih
godina. Sanjao je dan kada će se romantika ponovo useliti, odnosno vratiti na
Karaburmu...
Napisaću
i ono što sam napisao i kad je Petko umro. Boža je bio ljudina i to nije
floskula koja se pominje za sve one koji sklope oči. Poslednji primer: tog
jutra kada je Boža umro javo mi se iz Kanade nekadašnji omladinac OFK Beograda Dušan
Šefković. Saznao je za tužnu vest, pozvao me je iz Toronta da vidi na koji
način će da pošalje reči saučeća. Pola sata mi je pričao o Boži (nisam ga
prekidao) koliko mu je pomogao kada je stigao u Kanadu. Toliko toplih reči
nisam čuo godinama unazad.
Nisam
sa Božom bo toliko blizak kao sa Petkom, koji mi je bio kao stariji brat, ali
dugo smo se znali. I dok sam pisao o njemu i OFK Beogradu i posle kada je postao
funkcioner bez koga se nije mogao zamisliti nijedan dan na Karaburmi. Sve te godine,
nikada nismo stigli da dignemo glas jedan na drugog, uvek smo našli vremena da
se ispručamo, dogovaramo, pogotovo kada sam pre neku godinu postao član Skupštine
OFK Beograda.
Zbogom
Božo, tamo gore u fudbalskom raju, pridružio si se tvom Petku, a nama na zemlji
ostaje da žalimo što vas više nema. I da se nadamo da će Bog pustiti
„romantičare“ na miru, žrtva koju su dali, bez obzira zašto, prevelika je...
